Ne da se, ali će se dati (3.) - Listići o vaspitanju

Neće biti suvišno ako još jednom ponovimo da mistiku ne treba  shvatiti  prosto kao konteplaciju,  nego intuitivni i  razumni pogled na svet,  koji menja nas same, a kao posledicu toga i naše delovanje čija je karakteristika  saglasje  sa zakonima Prirode.

Intuitivno,  ali i razumno viđenje sveta

Kako postići takvo intuitivno,  ali i razumno viđenje sveta?

Nema sumnje da  ta percepcija,  ili viđenje  ima prevadhodno intelektualno i   racionalno svojstvo.

Ono što   raspolaže tom sposobnnošću poimanja je Duša – najuzvišeniji deo našeg  spoznanja sveta, koje može postepeno  skinuti lance s Misterije.

Ono odvažno Srce koje jeste Duša čovekova

Drevni Egipćani su govorili da se misterije osećaju intuitivno, primaju Srcem,  onim odvažnim  Srcem  koje i jeste  Duša čovekova.

U svom znamenitom delu „Magični svet drevnog  Egipta“  Krisitian Žak piše:
„...  tako je srce postalo centar najtananijeg  osećanja. Reč je ne o organu, nego o nematerijalnom središtu bića...  Sve proizalazi iz Srca i sve  mu se vraća, ono i daje,  i prima“.

Blagodareći srcu mi osećamo  sjedinjavanje s Prirodom i otkrivamo jednu te istu energiju  u svemu,  premda je ona izražena u različitim formama i očituje se u raznim situacijama i okolnostima. Shvativši tu neminonvnost,  lakše uspostavljamo   vezu sa sosptvenim duhom, s Bogom, bez većeg napora  smo u stanju da srušimo onaj strašni  zid između života i smrti koji smo sazidali svojom razboritošću.
Jer  ne postoje  druge energije,  osim one jedne jedine, nepromenljive. 

Umetnost  pitati i slušati odgovore

Pitati  je potrebno, ali to  se ne sme zloupotrebljavati   kako bi se izbegla opasnost   zavisnosti  od  saveta koja nam dolaze spolja.

Treba umeti postavljati pitanja samom sebi i sam tražiti odgovore; samo onda ako nijedan odgovor ne izgleda dobar i prikladan,  treba  se obratiti nekome ko nam može pomoći.

Put istinskog poznanja se ne gradi na pseudoracionalnom  vrćenju u krug,  okolo naokolo, oko pitanja i odgovora koji smenjuju jedan drugog  u besmislenoj dijalktičkoj igri koja nikuda ne vodi. 

Pitanje je otvaranje vrata,  a odgovor - nova ličnost koja kroz ta vrata ulazi

Poznanje je spokojno  odmeren i razrađen  proces  koji u sebe uključuje  konteplaciju  i unutrašnje usvajanje: pitanje  je  otvaranje vrata,  a odgovr - nova ličnot koja  kroz  ta otvorena  vrata ulazi,  kako bi ušla i u naš žiot ostajući tako njegov neraskidivi deo.

Otuda je neophodno da se oslobodi mesto odgovoru,  ličnosti  koja nam donosi nešto dostojno pažnje.

 

Branko Rakočević