Ermitaž, remek-dela...

Peterburški Ermitaž... Bisera, istinskih remek-dela svetske umetnosti u tom muzeju je toliko da se može govoriti o njihovoj „gustini“ na metar kvadratni. Madona Benua Leonarda da Vinčija, Đorđenova Judita, Ticijanov Sveti Sebastijan, Rembrantov Povratak bludnog sina. Njegova napaćena Danaja...

Pravde radi treba se setiti da u kolekciji Ermitaža ima tri slike pod nazivom Danaja: Koređova, Ticijanova i Rembrantova. Siže je isti, uzet iz starogrčke mitologije, ali sve tri slike su, razume se, vrlo različite. Svaka ima posebnu osećajnost, tumačenje simbola, zagonetku... Sve tri su nesumnjivo remek-dela. I svaka ima svoju sudbinu. Najromatičnija je Rembrantova Danaja. Ona je bila kupljena iz kolekcije Francuza Pjera Kroza, odakle potiče i Ticijanova Danaja. Što se tiče dela Rembranta, direktor Ermitaža Mihail Piotrovski je ubeđen da je to jedna od najvažnijih i najzagonetnijih slika muzeja...

- Slika sa tragičnom sudbinom: manijak ju je napao nožem i kiselinom. Više od deset godina su je restaurisali. I sve jedno ona je oštećena, zato što je kiselina nagrizla gornji sloj boja u centru. Ipak, slika ostaje remek-delo, između ostalog i priče o tragično-romantičnoj sudbini Danaje, priče o ljubavi. Žena čeka voljenog... Voljeni je Zevs u vidu zlatne svetlosti kojom je Rembrant zamenio zlatnu kišu. Oko te svetlosti je mnogo sporova: da li je to Danaja ili nije? Na kraju je odlučeno: Danaja je! Između ostalog, desila se čudna stvar: to što je izbledeo centralni deo slike osvetlilo je sve unaokolo, između ostalog okovanog Kupidona koji se sada više primećuje nego kada je slika bila u punom sjaju.

Prema rečima Piotrovskog, mnogo umova se bavilo tumačenjem lika okovanog Kupidona. Na kraju su došli do zaključka da je to simbol čednosti.

Tajnu ima mal te ne svaki eksponat muzeja. Zato su oni remek-dela da se oko njih pričaju legende i da vekovima istraživačima postavljaju nove zagonetke. Jedan od simbola Ermitaža postao je čuveni sat Paun iz 1772. godine. Jedinstveni primerak! Jedinstveni u svetu... Evo šta je rekao o njegovoj istoriji saradnik Laboratorije naučne restauracije satova i muzičkih mehanizama Ermitaža Valentin Molotkov.

- Ovaj sat napravio je engleski majstor Džejms Koks. Postoji nekolio verzija o tome kako je on dospeo u Rusiju. Prema jednoj, dovezla ga je avanturistkinja vojvotkinja Kingstov kao poklon carici. Poklon nije uručen – sat je u rasklopljenom stanju dospeo Potjomkinu. Sklopio ga je Kulibin – za dve godine. Tačnije, očigledno da su ga dovezli u Rusiju rasklopljenog, inače kako bi se nešto slično prevezlo brodom? I da nije bilo Kulibina, ne bi bilo ni sata. Tačnije napravio ih je veliki engleski majstor Džejms Koks, a doveo u red veliki ruski mehaničar Ivan Kulibin.

Prvo je sat stajao u Tavričeskom dvorcu kneza Grigorija Potjomkina, zatim je dospeo u Zimski, gde se nalazi i sada u ispravnom stanju. Dugo nije radio, ali 1995. godine pokrenuli su ga ponovo. Od tada radi bez greške. Jednom nedeljno jedinstveni mehanizam i delo neobične lepote pokazuje se publici: sredom u sedam uveče. Nebični prizor okuplja gomilu zainteresovanih da vide ovo čudo svojim očima.