Tajlandski cunami 2014: Desetogodišnjica tragedije

Podvodni zemljotres u Indijskom okeanu 26. decembra 2004. godine postao je treći po snazi u čitavoj istoriji praćenja.

Njegova amplituda, prema različitim ocenama, iznosila je od 9,1 do 9,3 stepena. Udarni talas zemljotresa je prošao čitavom planetom, izazvavši kolebanja tla, na primer, u dubini severnoameričkog kontinenta. Pomeranja masa i ogromna količina oslobođene energije, čak su promenili brzinu okretanja Zemlje: prema proračunima, zemljotres je smanjio dužinu dana za oko 2,68 mikrosekundi.

Ovaj cunami je bio praćen najsmrtonosnijom elementarnom nepogodom u savremenoj istoriji. Najviše je postradala obala Tajlanda i tajlandska ostrva, kao i Indonezija, Šri Lanka i Indija. 2004. godine ova kataklizma je odnela 250 hiljada života, a materijalna šteta, prema zvaničnim podacima, procenjuje se milijardama dolara.

Sada svi regioni koji su postradali pre 10 godina u putpunosti su obnovljeni, i tragovi tragedije su potpuno neprimetni, o čemu svedoče fotografije sa mesta nesreće. Ipak, lokalni stanovnici ne zaboravljaju na tragediju koja se desila i okupljaju se 26. decembra ispred spomenika i na obali, kako bi odali poštu žrtvama cunamija.

Rusija takođe pamti godišnjicu katastrofe – 26. decembra 2004. godine na Tajlandu je poginulo najmanje 1000 Rusa. Njihovi rođaci do danas sa bolom govore o tome.

Sa izveštačem radija Sputnjik pristala je da razgovara Jekaterina M, koja je u cunamiju izgubila bliske prijatelje. Ona je takođe bila na Tajlandu na dan katastrofe i smatra da će ono što se tamo desilo zauvek ostati najupečatljiviji događaj u njenom životu.

- Sin i ja smo izašli ujutru na obalu da pogledamo vodu – rekli su nam da se preko noći ona veoma podigla. Tako je i bilo: kod nas sa plaže talasi su odneli nekoliko ležaljki, oko nas su trčale bakice i deke iz Nemačke u pokušaju da spasu svoje ležaljke i peškire. Zatim smo otišli da doručkujemo, voda se za pola sata povukla unazad na 80 metara, čak se video deo dna. A zatim sam odjednom videla da pravo na nas ide jahta, koja je ranije bila usidrena na molu. Uplašila sam se da je za kormilom neki ludak, a onda sam odjednom shvatila da tamo nema nikog i da ona juri sama po sebi. Stigla sam samo da odgurnem sina i talas nas je prekrio. Ja sam se zgrčila da se ne povredim, zatim je je dugo nosila voda i iznela na nekakvo kopno. Nisam odmah shvatila da stojim na krovu hotela. Naravno, počela sam da mislim na dete, da ga tražim, da se spuštam, tamo je vladala takva panika da sam mislila da ću osedeti. Zatim, na sreću, ispostavilo se da je mog sina dohvatio i izvukao neki lokalni stanovnik, sa njim je sve bilo u redu. Ali porodica naših poznanika iz susednog hotela posle katastrofe nije pronađena. Oni su nestali bez traga.

Jevgenija Kuznjecova,