Gradske legende Ermitaža: heroji i priviđenja

Pisac Naum Sindalovski je govorio dopisniku RIA Novosti o mitovima i legendama koje su nastale za 250 godina postojanja Ermitaža.

Državni muzej Ermitaž je obeležio 250 godina postojanja. O legendama Zimskog dvorca koje su postale deo gradske mitologije dopisniku RIA Novosti Aleksandru Kudrjavcevu govorio je poznati istraživač folklora severne prestonice Naum Sandalovski.

Prema legendi, ideju da se osnuje muzej slika dobila je carica Jekaterina Druga posle štetnje Zimskim dvrocem za vreme koje je slučajno našla u ostavi sliku Skidanje sa krsta. Ovaj siže je bio vrlo rasprostranjen među slikarima, i do sada nije tačno poznato ko je autor ove slike. Postoji verzija da je to bilo remek-delo Rubensa, i carica, pod utiskom neprocenjivog pronalaska, rešila je da otvori muzej. Između ostalog, on je dugo bio privatan. Za građane Ermitaž je postao dostupan tek sredinom 19. veka, kaže pisac.

Muzej se za mnoge peterburžane smatra indikatorom kulturnog nivoa. To je odraženo čak u gradskim izrekama. Ako gradiš, onda Ermitaž – kažu peterburžani, podrazumevajući ozbiljan prilaz poslu koji treba uraditi odlično. Dosta peterburških anegdota iz kolekcije pisca posvećeno je posetama partijskih radnika i novih ruskih bogataša Ermitažu. I o jednim i drugim likovima različitih istorijskih epoha folklor Severne prestonice govori jednako kritično. Prvi su se pročuli nepoznavanjem svetske istorije i često su mislili da Volterova bista pripada sovjetskom generalisimusu. A poznatu skulpturu Preteći Amur mešali su sa „malim Lenjinom“ i čudili se odakle mu krila.

Devedesetih godina 20. veka folklor se popunjavao mnogobrojnim pričama uz učešće značajne figure savremenosti: „novog ruskog bogataša“. Ovi likovi takođe su uspeli da se istaknu i u Zimskom dvorcu. Novi ruski bogataš seda u Ermitažu u fotelju, pritrčava mu muzejski radnik: Jeste li poludeli, ovo je fotelja Jekaterine Velike! – Pa šta, kad dođe, ustaću, - s osmehom navodi Sindalovski tipične primere viceva iz Ermitaža iz tog doba.

Nije zaobišao folklor Peterburga ni same radnike Ermitaža. Tipičnog saradnika muzeja zbog važnosti i ležernosti su prozvali „gospodin iz Ermitaža“. Stroge bakice koje prate one koji pokušavaju da diraju eksponate rukama zli jezici nazivaju „panjići“.

Sve priče o Ermitažu izgrađene su na istoj osnovi – to su priče o hraboj obrani nasleđa kulturne prestonice od strane kustosa muzeja. Legende se ispredaju ne samo o ljudima Ermitaža, već i o eksponatima. Stanovnici grada maglovi i belih noći vole priče o priviđenjima, priviđenja žive u svakom dvorcu, i Ermitaž nije izuzetak. Ovde često vide predstavnike porodice Romanov, govore i o voštanoj figuri Petra Prvog koja noću oživljava i koju ironični građani zovu carevim strašilom.

Poznata je mistična priča o jednom eksponatu u sali Drevnog Egipta – skulpturi boginje Sahmet sa glavom lavice. Ona je bila vrlo krvožedna, i jednom su bogovi saznali da je boginja rešila da zbriše sa lica zemlje čitav ljudski rod. Dok je Sahmet spavala zaštitinici čovečanstva su prosuli crveno pivo. Kada se probudila, boginja je mislila da je pivo krv, opila se i zaboravila na svoj surovni plan, kaže istraživač peterburškog folklora.

Do danas je u gradu živo predanje da jednom godinje u vreme punog meseca na kolenima boginje Sahmet pojavljuje se crvena barica. Primećuju je samo službenici, pošto do pojave prvog posetioca barica koja liči na krv presuši. Ovu priču vodiči po Ermitažu pričaju do danas i više niko ne zna u kom veku je rođena ova egipatska legenda. Ermitaž ostaje simbol i indikator kulture kako starog, tako i savremenog Peterburga, podvlači pisac.