Da li je Rusija "izdala" bivše saveznike?

Danas vidimo pokušaje nekih saveznika Rusije da "se osiguraju" od ruske moći uspostavljajući "konstruktivne", a zapravo izdajničke odnose s državama koje prema Rusiji vode očigledno neprijateljsku politiku. To se pre svega tiče donedavno mirne Ukrajine, kao i niza zemalja iz istočne i južne Evrope. Fenomen "političke dvoličnosti" objašnjava poznati politikolog Rostislav Iščenko, predsednik Centra za sistemsku analizu i prognoziranje.

Praktično u svim zemljama koje se nazivaju saveznicama Rusije prisutna je sledeća slika: što se uspešnije razvija saradnja s Rusijom, tim aktivnije vlade ovih zemalja uspostavljaju kontakte sa Zapadom, uključujući i stvaranje baza NATO na svojoj teritoriji. Ovu dvoličnost nazivaju lepom rečju "pragmatizam". Šta se, po Vašem mišljenju, zapravo krije iza ove pojave?

- Kad ekonomska saradnja počne dinamično da se razvija, u određenoj fazi se pojavljuje potreba za političkom integracijom. Jasno je da će država s jačom ekonomijom imati i veći politički uticaj. A zemlja koja je nuklearna velesila imaće odgovarajući politički uticaj, zato što neće biti samo ekonomska lokomotiva, već i vojno-politički "kišobran" za sve svoje saveznike. Rusija je okosnica, osnova svakog integracionog procesa na teritoriji Evroazije. Pritom ne samo zbog vojne i ekonomske moći i tradicije državnosti, već i jednostavno geografski. Da bi neutralizovali prirodni prioritet Rusije saveznici su se prihvatili traženja partnera među njenim neprijateljima na koje bi mogli da se oslone i da se osećaju nezavisnije. Zainteresovanost lokalne elite za očuvanje nezavisnosti svojih država primorava ih da traže protivtežu uticaju Rusije i dovode do sitnih izdaja.

Često neki Rusiju, pravnu sledbenicu SSSR prekorevaju za "izdaju" bivših saveznika. Pre svega, to se tiče zemalja koje su ulazile u SEV i Varšavski sporazum, i koje su posle raspada SSSR doživele političku i ekonomsku krizu, a u slučaju s Jugoslavijom – građanske ratove i vojnu intervenciju. I opet, Ukrajine. Da li je ovakvo mišljenje merodavno?

- Ovde treba odvojiti babe i žabe. Posle raspada SSSR mogućnosti Rusije na međunarodnoj sceni su bile krajnje ograničene. S tačke gledišta unutrašnje politike situacija u državi je bila krajnje nestabilna. Postojali su i oružani sukob između predsednika i parlamenta i dve kontraterorističke kampanje u Čečeniji... Jasno je da je sprovođenje aktivne politike i u bližem i u daljem inostranstvu bilo nemoguće. Rusija je bila usredsređena na unutrašnje probleme i samo je označavala svoje prisustvo u zonama svetskih kriza. Pritom je mogla da ga označi isključivo zahvaljujući nuklearnom potencijalu, zato što se u svim ostalim slučajevima jednostavno ništa nije pitala.

Takođe, skrećem pažnju na to da su saveznici, osetivši u potpunosti svoj suverenitet, često sami izdavali Rusiju. Između ostalog, Poljska, Mađarska i Češka su već početkom 90-ih godina prešle na antirusku retoriku, premda su svoj napredak u mnogome dugovale nesebičnoj politici SSSR. Uzgred rečeno, ova politika je uglavnom sprovođena zahvaljujući resursnoj bazi upravo RSFSR.

U kojoj meri zemlje koje su prijateljski raspoložene prema Rusiji mogu da računaju na njenu podršku, vojnu ili diplomatsku, u slučaju vojnog konflikta – kao što se to, na primer, desilo u Siriji?

Svaka jaka država može da brani svoje saveznike samo u onoj meri u kojoj su ove države saveznici. Situacija kad bi saveznici želeli da dobijaju zaštitu od spoljne opasnosti, olakšice u trgovini i pristup ruskom tržištu, a da ništa ne daju zauzvrat, nije jedinstvena. Ne samo to, što je jača bila ekonomska i vojna zavisnost saveznika od Rusije, oni su tim više težili ka tome da istaknu svoju političku nezavisnost i da nađu diplomatske poluge za kompenzaciju ruskog uticaja stranim. Na kraju su saveznici (na Balkanu, Kavkazu i u Srednjoj Aziji) još u XVIII-XIX preduzimali aktivnosti koje je Rusija nedvosmisleno tumačila kao izdaju, a koje su po mišljenju samih saveznika svedočile o velikoj geopolitičkoj mudrosti.

Vera Žerdeva,