Zna sve o nuklearkama i kozjem siru

Za profesora dr Jasminu Vujić kažu daje ponos srpske nauke. Prva žena dekan na Fakultetu za nuklearnu tehniku Kalifornijskog univerziteta Berkli (SAD), izabrana tajnim glasanjem svojih kolega, na tom položaju provela je nekoliko godina. Danas predvodi izuzetne istraživače koji rade na najnovijoj generaciji malih (toliki da staju u kamion) prenosivih nuklearnih reaktora za mirnodopske svrhe. Dičisejednim priznatim američkim patentom i srbskim poreklom.asvoj narodne prestaje da pomaže. Prilikom nedavnog boravka u Srbiji, bila nam jesagovornik.

Rođena je 1953. u Loznici, kao i profesor i rektor Beogradskog univerziteta Jovan Cvijić, otac srpske geografije. Doduše, on ceo vek ranije - 1865. Njeni roditelji su bili učitelji u selu Zavlaka u Rađevini, ali su krajem 1950. dobili premeštaj u Šabac, tako da je tamo odrasla i završila osnovnu školu i gimnaziju. Ko zna, možda je sedela u istoj klupiu kojojje nakratko učila i Mileva Marić, srbska matematičarka koja je ostala u senci iako je, po mnogima, dala doprinos čuvenim radovima Alberta Ajnštajna iz 1905. Podsetimo, za teoriju iznetu u jednom od njih (fotoelektrični efekat) Ajnštajn je dobio Nobelovu nagradu za fiziku 1921.

Jasmini Vujić je škola išla od ruke, bila je vukovac. Bavila se i sportom - atletikom, rukometom, malim fudbalom.

- Mogla sam da upišem bilo koji fakultet bez prijemnog, ali sam htela matematiku, a mamaje navijala za medicinu. Na kraju sam iz inata upisala onaj za koji su govorili da je najteži
- Elektrotehnički u Beogradu, odsek tehničke fizike. Bila sam među najboljima, s prosekom preko devet - priseća se studentskihdana naučnica koju su novinari prozvali „srbskom Marijom Kiri’. - Uvek naglaša vam da sam obrazovanje stekla na ETF-u u Beogradu, gde sam diplomirala i magistrirala. Zato mi je veoma drago štoje od 2012. godine Beogradski univerzitet ušao na čuvenu Šangajsku listu 500 najboljih univerziteta na svetu.

Otišla da se vrati

Pošto je 1977. završila nuklearnu tehniku, odmah je dobila posao u Institutu za nuklearne nauke „Vinča”, gde je radila osam godina. Nakon štoje magistrirala, udala se za kolegu sa fakulteta Nenada Vujića i ubrzo rodila ćerku Nevenu.

- Moja tadašnja direktorka u „Vinči”, Olga Mlađenović, najviše je doprinela mom odlasku u Ameriku. Ta vredna i pametna žena zbog obaveza oko porodice nije uspela da doktorira, ali je mlađe kolege neprestano podsticala. Pod njenim uticajem sam se prijavila za doktorske studije na dva američka univerziteta i bila primljena na oba. Dobila sam stipendiju zahvaljujući preporukama Olge i njenog supruga fizičara prof. dr Milorada Mlađenovića, iako strani studenti u SAD imaju malu šansu na samom početku studija da dobiju stipendiju. Prvo moraju da se pokažu i da je zasluže - nastavlja svoje kazivanje dr Jasmina Vujić.

- Jedan od profesora sa Mičigenskoguniverziteta, japanskog porekla, došao je u Beograd da me intervjuiše pre nego što su mi ponudili stipendiju i zamolio me da mu organizujem sastanak sa akademikom Pavlom Savićem, osnivačem i direktorom „Vinče”. Hteoje iz prve ruke da čuje o njegovom radu u istraživačkoj grupi Irene Žolio Kiri, ćerke Marije Kiri, u Parizu i kako im je izmakla Nobelova nagrada. Prava krimi-priča! Tim profesora Pavla Savića bio je na milimetar od otkrivanja fisije - cepanja uranijumskog jezgra. ali je priznanje prigrlio Oto Han. Uspela sam da upriličim taj susret.

- U SAD sam otputovala u jesen 1985. Moja porodica, suprug Nenad i ćera Nevena, tada je imala nepunih pet godina, pridružili su mi se u januaru. Zbog njih sam žurila da završim što pre. Za četiri godine sam odbranila još jednu magistraturu i doktorat iz nukpearnih nauka na Mičigenskom univerzitetu - kazuje naša sagovornica.

Kada je 1989. završila studije u Jugoslaviji, inflacijaje počela da gapopira, a ekonomske i druge nevolje da se gomilaju.

- Nismo otišli u SAD da se ne vratimo, jer je „Vinča” meni čuvala mesto i mog muža je čekao posao. Dogovorili smo se da probamo da se zaposlimo, on ili ja, i da vidimo šta dalje. Ubrzo sam se zaposlila u Nacionalnoj laboratoriji „Argon” kod Čikaga na razvoju softverskih paketa za analizu složenih reaktorskih jezgara. Vrlo brzo sam osmislila metod za koji sam dobila američki patent. Drugi paketi su nagrađeni i otkupljeni od velikih kompanija kao što su „Dženeral elektrik” i „Tošiba".

Moj istraživački rad privukao je pažnju, tako da sam 1992. dobila ponudu od čuvenog Kalifornijskog univerziteta Berkli, najboljeg državnog na svetu, za mesto docenta. Prihvatila sam i počela da radim u jesen iste godine - kaže Jasmina Vujić, podsećajući da je Berkli na Šangajskoj listi bio drugi 2010, a četvrti 2014. Među tamošnjim profesorima, 22 su nobelovci, a 29 je završilo studije tu.

Bila sam prva žena profesor na Fakultetu za nuklearnu tehniku. Nisu imali nijednu u celoj svojoj istoriji jer je to, na neki način, muška oblast. Put je bio dug i naporan - prebire ona po svojim sećanjima.

Prvo je morala da se izbori za stalni posao i unapređenje u vanrednog profesora, a istovremeno je odgajala ćerkicu. Redovni profesor postala je 2003, a dve godine docnije kolege su je tajnim glasanjem izabrale za dekana Fakulteta za nuklearnu tehniku.

Pribavlja milione

- Da biste uspeli na nekom od vodećih istraživačkih univerziteta u SAD, morate biti potpuno posvećeni radu. Reizbor je na svake dve-tri godine, a nekoliko komisija veoma temeljno analizira dostignuća u nastavi, istraživanjima, broju objavljenih radova u stručnim časopisima, broju magistranata i doktoranada kojima ste bili mentor. Zato uvek kažem da mi nemamo jedan, nego tri posla i tri puna radna vremena - dodaje profesorka.

- Budžet je bio jedna od najvećih glavobolja s kojima sam se susretala, jer je Berkli državni univerzitet. Ukoliko je ekonomija date države dobra, onda i za nauku ima; ako nije, smanjuju se najpre ulaganja u nauku i obrazovanje, i tako je u celom svetu. Udeo Kalifornije u budžetu Univerziteta u prethodnih nekoliko godina smanjen je ispod 10 posto. Zato je jedan od osnovnih zadataka koji se postavljaju pred profesore, pored obrazovnog rada, donošenje istraživačkih projekata. Iz tih para se finansiraju postdiplomci koji rade na istraživačkim projektima (njihove školarine i stipendije), kupuje se moderna laboratorijska oprema... U minulih pet-šest godina pribavila sam univerzitetu više od 30 miliona dolara i osnovala sam dva centra - Centar za nuklearne nauke i Centar za nuklearne nauke i nuklearnu sigurnost - objašnjava ova privlačna i preduzimljiva žena koja je dosad objavila dve knjige, više od 250 naučnih radova, od kojih preko 70 u vodećim svetskim naučnim časopisima, a nekoliko ih je nagrađeno. U stolici dekana sedela je do 2009, a 2010. predvodila Udruženje dekana svih nuklearnih fakulteta u SAD.

- Za mene je to veliko priznanje i čast, jer su me izabrale kolege - naglašava prof. Dr Jasmina Vujić. - Nastojali smo da utičemo na američki Kongres i Senat da se razvija nuklearna energetika. Smatram da smo u tome imali uspeha, nastavljeno je usavršavanje reaktora. U toku je osmišljavanje (dizajn) četvrte i pete generacije s ciljem da budu: sigurniji od postojećih, sa manjim početnim ulaganjima i malih dimenzija. Mi na Berkliju radimo na nekoliko, uključujući reaktore male snage (tzv. nuklearne baterije), s dugim gorivnim ciklusom (više od 20 godina bez dodavanja goriva), prenosive, s minimalnim ostatkom istrošenog goriva, bez ikakvih cevi, pumpi, ventila (na kojima najčešće dolazi do kvarova) i s pasivnim hlađenjem. Danas se jedna trećina goriva menja svežim svake dve-tri godine, a ako to ne činite dve decenije, automatski je smanjena količina istrošenog goriva kojim baratate. Termoelektrane i nuklearne elektrane predstavljaju osnovu industrije električne energije (dugo rade bez zaustavljanja, a proizvodni učinak dostiže 90 odsto; za razliku od vetrenjača i solarnih panela čiji je ispod 25). Alternativni izvori koji mogu potpuno da ih istisnu još ne postoje.

Jasmina Vujić, šef Katedre za nuklearno inženjerstvo na Berkliju i jedan od najuticajnijih srbskih naučnika u svetu, uporno radi na promovisanju srbskog naroda, kulture, jezika, pisma, istorije i duhovnosti i na obezbeđivanju stipendija za studente iz naše zemlje.

Pre dve godine, kadajuje pred sednik Milorad Dodik odlikovao Ordenom zastave Republike Srpske, obećala je javno u Banjaluci da će nastaviti da radi na povezivanju naših mladih ljudi i stručnjaka našeg porekla širom sveta, na omogućavanju da se najbolji studenti obrazuju u svetu, ali i da ne zaborave odakle su potekli i da kad tad vrate taj dug svom narodu.
 
- Naši studenti na Berkliju imaju svoju studentsku organizaciju (Berkeley Organization of Serbian Students - BOSS) koja organizuje kulturne i sportske događaje, predavanja i ostale vidove druženja. Četvrti put zaredom priredili su srbsko kulturno veče, Svetosavsku akademiju, na koju dođe 300 do 400 ljudi. Sve je na engleskom jer želimo da Amerikanci i studenti iz celog sveta više nauče o našem narodu i našoj istoriji. Prvo smo posvetili Svetom Savi, ko je bio i šta je uradio za državu, obrazovanje, crkvu. Zamislite kako to zvuči kada podsećamo na svoje korene koji sežu u 11,12. vek u odnosu na 200 godina SAD. Sledeća je bila posvećena Nikoli Tesli - obrazlaže dr Vujić, koja je jedno vreme bila potpredsednica Teslinog memorijalnog društva.

Lane je tema bila Prvi svetski rat. S nekoliko strana je bilo pokušaja da se Srbija i Rusija prikažu kao krivci za Veliki rat, tako da smo predstavili Gavrila Principa i Mladu Bosnu. Želim da istaknem da sarađujemo sa našom Crkvom Svetog Arhanđela Mihajla, koja je u Zalivu San Franciska (silicijumska dolina), kao i Berkli. Ove godine je na redu Mihajlo Pupin. Naši studenti, deca, roditelji tako saznaju o značajnim ljudima u našoj istoriji i o svojim korenima. To je, na neki način, moj tajni plan, zato podstičem naše studente da učestvuju. Voleli bismo da dovedemo Matiju Bećkovića i Emira Kusturicu - otkriva.
 

Rado bi videli Kusturicu i Bećkovića

Prof. dr Jasmina Vujić je mlan mnogih srbskih udruženja u rasejanju i jedan od osnivača i prvi predsednik Udruženja elektroinženjera našeg porekla u SAD (dr Sveta đurić i Mita Poštić). Procenjuje se da ima više od 2.000 elektroinženjera rasutih po svetu koji su završili elektrotehničke fakultete u Srbiji i Republici Srbskoj, među kojima su profesori vodećih svetskih univerziteta, naučnici i stručnjaci u vrhunskim istraživačkim laboratorijama, u kompanijama... Zahvaljujući njima, u Srbiju je u više navrata stigla pošiljka kompjutera i opreme za škole, fakultete i bolnice. Stalno se prikuplja i donosi pomoć Srbima na Kosovu i Metohiji.

- Verujem da smo opstali zato što nam je porodica jaka. Ja sam tradicionalista, volim naše svetosavlje, naše običaje i smatram da to treba očuvati onako kako smo ih čuvali hiljadu godina. Kinezi slave svoju novu godinu, Jevreji svoju i mi bi trebalo našu, srpsku novu godinu.

Život u Americi nije lak. Na pitanje da li namerava da se vrati, naša sagovornica kroz očaravajući osmeh odgovara:

- Vratili smo se jednom nogom. Kupili smo imanje na obroncima Suvobora jer smo procenili da vredi u to ulagati. Ćerka Nevena se udala i živi u San Francisku. Završila je Građevinski fakultet i zaposlila se u kompaniji koja gradi poslovne i privatne zgrade. Muž je odlučio da se penzioniše pre koju godinu i posveti se imanju. Koze, ovce, svinje i pilići... Učimo sve iz početka, jer nikada nismo živeli na selu - kako se pravi sir, peče rakija, sprema zimnica. I ja pomažem kada dođem na odmor. Nakupujem knjige, dovučem ih i čitam kako se gaje kokoške, ovce... Nenad i ja pravimo fantastičan kozji sira i jogurt. Već možemo da proizvodimo hranu za sebe. U Grčkoj se mladi vraćaju na selo da ulažu u proizvodnju i prodaju zdrave hrane. Mi još imamo nezagađene šume, zemlju, vode. Ako bismo se usredsredili na vrhunsku proizvodnju hrane, uz povratak zadrugarstvu, ovde može da se uspe. Srbija je prelepa, a Šumadija - raj na zemlji!
 

Sibirija

Devedesetih godina Srbi u SAD su iskusili medijsku nepravdu, po rečima naše sagovornice: „Čak i ono što je bilo prikazano nije bilo toliko strašno kao ono što je prećutano. Srbi su u dosta gradova SAD održali velike demonstracije u toku 1999. Pridružili su nam se Grci, Rusi, Amerikanci koji su bili protiv rata – uveče na televiziji ne prikažu ništa.” Pri tom običan Amerikanac i ne zna gde je Srbija na mapi sveta: „Kada im kažete da ste iz Srbije, reći će: A Sibirija, je li hladno kod vas?”
 

Obrazovanje

U bivšoj Jugoslaviji je obrazovanje bilo odlično, smatra prof. dr Vujić, za koju je usvajanje bolonjskih reformi veliki promašaj: „Probala sam 2001. i 2002. godine tadašnjem ministru Gaši Kneževiću i njegovoj savetnici za visoko obrazovanje Srbijanki Turajlić da ukažem na loše strane 'bolonje', na to da se nastoji da se smanji nivo znanja za ogroman broj mladih ljudi. Što manje ljudi znaju, to ih je lakše kontrolisati. Bolonja je trebalo da poveća kvalitet studija i da smanji dužinu studiranja, ali ni jedno ni drugo nije postignuto. Što znači da mi ne treba slepo da se pridržavamo nekih preporuka kojih se verovatno ni zemlje EU ne pridržavaju.

Mi moramo da vidimo koja je naša strategija u svim oblastima: privredi, energetici, zdravstvu, poljoprivredi i da razvijemo školstvo koje će proizvoditi stručnjake za naše potrebe, a ne za ceo svet. Prof. Vujić skreće pažnju i na prodaju „Telekoma": „Godine 2010. kada je pokrenuto pitanje prodaje, napisali smo otvoreno pismo sa peticijom 150 naših vrhunskih stručnjaka u svetu u oblasti elektronike telekomunikacija, informacione tehnologije sa obrazloženjem zbog čega se ne sme prodati.

Mi ćemo ponovo da pokrenemo to otvoreno pismo i peticiju protiv prodaje strateških resursa kao što su elektroprivreda, plodno zemljište i hrana. Prema sporazumu o pridruživanju EU koji je potpisao Božidar Đelić, od 2017. će stranci moći da kupuju naše zemljište. To mora da se spreči, moramo da donesemo zakone kao što su doneli Mađari i Slovenci, kojima će se zabraniti prodaja zemlje strancima, jer ako dođu multinacionalne kompanije i pokupuju sve naše strategijske resurse, naši ljudi će raditi samo za hranu što je definicija ropstva."
 

Slavica Berić

Izvor: Dveri