Neustrašivo Petrovo krilo

Zakopčao je svoj kombinezon marke "lemersije", navukao kožne rukavice s karakteristična tri kućišta za vešte letačke prste, rutinski dotegao kacigu preko koje su se caklile pažljivo očišćene okrugle naočari, prišao svom legendarnom "spadu" i preko kožnog obruba, lakim, uvežbanim pokretom, kao bezbroj puta do tada, uskočio u kabinu.

Dodao je malo gasa, povukao starter i dao signal tehničaru da zavrti crvenu elisu. Spustio je naočari, podigao palac. U pilotskom žargonu onog doba, dizanje palca značila je i, možda, definitivno opraštanje s ovim svetom. Zarulao je moćnu mašinu travnatom pistom Everea i za tili čas se stvorio nad Briselom.

Vreme tog 2. septembra 1919. godine bilo je idealno za aero-miting: 25 stepeni u hladu, bez oblačka, u osunčanom danu, dok su obraze hladili blagi, gotovo neprimetni repovi vazdušnih struja s okeana. Kralj Alber Prvi i kraljica Elizabeta, s nestrpljenjem su, iz publike, očekivali njegove lupinge od kojih zastaje dah.

Rutinski je dostigao željenu visinu, a onda okrenuo upravljač i započeo obrušavanje. Kompas je podrhtavao. Avion se nagnuo, a onda uzjogunio. "Spad" inženjera Luja Bešroa bio je čudo tehnike za ono doba, razvijao je preko 200 kilometara na sat, a mogao da stigne i do 300, kada bi iz visa pikirao na trupove protivničkih lovaca. Omiljen među pilotima, u isti mah elegantan i robustan, s novim sistemom motora, s reduktorom i na vodeno hlađenje, ali još uvek ne baš sasvim pouzdan.

Nebo nad Briselom se odjednom okrenulo. Svod je munjevito bežao u svemir, a miris sveže letnje šume oko Zaventema postajao sve bliži. Kaleidoskop se najednom otvorio, a bela svetlost se raspršila u roj leptirova duginih boja. Bio je to poslednji let Petra Pjera Marinovića, najmlađeg asa francuske avijacije i najboljeg srbskog pilota u prvoj polovini 20. veka.

Petra su odmah prevezli u briselsku bolnicu u kojoj je dan kasnije podlegao povredama. Imao je 21 godinu.

Legenda kaže da je njegov deda Jovan, rođeni Sarajlija, iz poznate i bogate porodice Marinovića, jednom, sa desetak godina, bio za neki nestašluk, po njegovom mišljenju, prestrogo kažnjen. Uvređen, otišao je na Baščaršiju i zamolio kiridžije koji su na konjima prenosili robu iz Dubrovnika do Beograda i dalje, na istok, da ga povedu, u sepetu. Otišao je pravo knezu Milošu da se požali na postupak oca. Knezu se dopao otresiti dečak, pa je naredio da mu se obezbedi školovanje u liceju u Kragujevcu, a kasnije i na Sorboni. Bio je prvi konzul kneževine Srbije u Francuskoj, ministar spoljnih poslova i predsednik vlade, a kada su Turci definitivno napuštali Beograd, preuzeo je ključeve grada.

Kasnije je živeo u Francuskoj, gde mu se rodio sin Velizar, koji se zatim školovao u Rusiji, a onda i unuk Petar Pjer Marinović, odgajan u srbskom nacionalnom duhu. Jovan je bio oženjen Persidom, kćerkom kapetana Miše Anastasijevića, pa je, tako, Petar bio kapetanov praunuk.

Petar Pjer Marinović se angažovao u francuskoj vojsci pre punoletstva, brzo prošao obuku i od 1917. godine do kraja rata, kao član 38. a zatim 94. eskadrile, ostvario neverovatnih 25 velikih vazdušnih pobeda. Prvi trijumf je postigao 8. septembra 1917, a poslednji 3. novembra sledeće godine. Dok su oko njegove glave i ispod pazuha zujala protivnička tanad, on je kao snoplje obarao "albatrose", "rumplere" i "fokere" s nemačkom posadom.

NAJMLAĐI AS VELIKOG RATA

Letački heroj sahranjen je, s desetak članova porodice Marinović, u grobnici u prvom bočnom redu 92. parcele na pariskom groblju Per Lašez, na kom počivaju i Oskar Vajld, Marsel Prust, Iv Montan, Molijer, Balzak, Lafonten, reditelj Aleksandar Saša Petrović".

Na grobu srbskog ponosa francuske avijacije piše:

"Potporučnik Pjer Marinović, avijatičar, najmlađi as Velikog rata, 25 zvaničnih pobeda, Legija časti, Vojna medalja, Ratni krst sa 14 palmi, rođen 1. 8. 1898. u Parizu, poginuo 2. 9. 1919. u Briselu. Žrtva hrabrosti i ljubavi za otadžbinu."