Kožikov „Vavilon“ ili Unutrašnje istraživanje

Kad relo un igri od nemuštog  jezika duhovnosti prelazi u scenski  tajnopis  univerzuma

(Miroslav Kožik, secenarista  i reditelj,  Miroslav Bako,  kompozior:  VAVILON,  koreo-drama,  produkciji Slovačko pozorišze VHV,  Stara Pazova,  sezona 2013/14)

Ponikao u teatru pokreta   proslavljenog reditelja Mirosalva Benke

Ponikao u  stvaralačkoj radionici  teatra poktreta  proslavljenog Miroslava Benke  koji je od 1990,  kad je  predstavom S. O. S utemeljio svoj pozorišni ideal kao lik, ikonu,  onako kako ga  je zamislio Tvorac,   scenski  satvorio desetak koreo dramaskih igara u Staropzovačkom  Slovačkom  pozorištu ili u svom Art centru,  ali uvek sa  glumcima amaterima iz slovačkog ansambla, njegov imenjak Miroslav Kožik se pre dve godine osmelio da sam formira koreo ansambl ,  pipremi i izvde  predstavu  „Ćutanja“   u kojoj je izražajan samo govor tela i duše uz punu podršku  muzike koju je za ovo scensko ostavrenje napisao treći Miroslav (ime često kod Slovaka),  Bako.


Tako je u sezoni 2011/12  nastala predstava  „Poroci čovečanstva“ koja je rediteljskom   debiju    Miroslava Prvog  i autoru muzike,  Mirosalvu Durgom, donela priznanja i nagarde na festivalima kod nas i u inostranstvu.

Kod glumaca  istražuje unutrašnje impulse pokreta

Sa dragocenim iskustvom igrača – glumca u koreo-projektima svog učitelja i uzora,    a uz to,  i imenjaka, Benke,  Kožik je u   od samog početka  u obema predstavama istraživao kod svojih igrača-glumaca  unutrašnje  impulse za pokret. Kako, od čega nastaje rađanje gesta? Upravo rađanje, a ne  izmišljanje,  osmišljavanje. 

Glumačka individualizacija plesne improvizacije u „Vavilonu”

U svojoj  prvoj koreo drami, „Poroci čovečanstva“ od pre nekoliko  godina, Kožik  je zakone plesne improvoizacije otkrivao   prevashodno u kolektivnoj igri „zajedničkom nastupu“  glumaca na sceni,  dok se u „Vavilolonu“  nije zadovoljo „opštim stanjem“,  pa je prešao na praktično ulaženje i improvizaciju,  u njenu glumačku individualizaciju.

U „Vavilolonu“ je ubedljivije i jasnije ta traganja usmeravo u takva duhvna stanja u kojima igra  ne bi samo  bila puka  lutanja tela.

Tako je isključivo plesom,  pokretma,  muzikom,   Kožik uspeo da kamerne sličice individualnog doživaljaja propadanja drevnog   Vavilona, poveže u jednu razigranu scensku fresku sazadnu od mašte kojom se urušavaju i ponovo uzdižu sve naše kule sreće.  Vavilonske.

Miroslav  je Kožik,  podstaknut muzkom svog imenajka Bakoa, angažujući ujednačeni i igrački kolektiv u kome je i sam učestvovao zajedno sa bardom  Slovačkog pozorišta pokreta  Zdenkom Kožikom,  prisutnim u plesnim scenskim snoviđenjima još od 1984,  godine („Nesrećna Kafina“,  lutkarska igra po Zmaju  Miroslava Benke)  u svom „Vavilonu“  na zanimljiv način otkrivao  najtešnju povezanost  sa drevnom umetnošču  upotrebom   jedino  instrumenta  izražajnosti čovekovog tela koje postaje scensko ovaploćenje duhovnog potencijala. 

Kad telo od  nemuštog jezika duhovnosti prelazi  u scenski tajnopis univerzuma

Upravo taj instrimenat  izražajnosti sa muzikom kao trećom dimenzijom duhovnosti,  na radost više stotina  mladih ljubitelja pozorišta na premijeri „Babylona“  u Staroj Pazovi, omogućio je gledaocima da  dožive trenutke kad se  telom,  i samo telom,  kao nemuštim jezikom,  scenskim tajnopisom  univerzuma,  može govoriti o mnogom:   od najprizemnijeg  do najproduhovljenijeg,  o potisnutim instiktima   kao i o složenom unutrašnjem svetu savremenog čoveka.

Nekoliko  stotina mladih gledalaca u pozorišnoj dvorani, koji su bez daha pratili jednočasovna  dinamična scenska  zbivanja  u „Babylonu“,   shavtili su moć tog  govora  tela,  taj dvoboj  duhovnog  i telesng, koji se pred njihovim očinjim vidom i sluhom odigrava na nepoičin-polju  razigrano-glumačkom Miroslava Prvog, (Kožika), scenariste i   reditelja  i muzičkih pejzaža Miroslava Drugog (Bakoa),  kompozitora.

Mladi su spoznali da ima nešto važno u tom tetaru pokreta

Mlada publika je spoznala  da potoji nešto značajno i važno u tom teatru pokreta  u kojemu su glavni akteri u većini njihovi vršnajci i vršnjakinje,  nešto što naoko i ne liči na svakodnevicu,  ali  ipak  u celini nastoji da se porve sa višom realnošću,  što gledaocima omogućava da  dožive potpunu katarzu. 

Predstava „Babylon“,  drugo  koreodramsko  ostavrenje Miroslava  Kožika,  obogaćuje repeptoar  slovačkog  teatra pokreta koje je učvrstila vodeću poziciju Stare  Pazove  kao centra  neverbalnog pozorišnog izraza sa vrhunskim scenskim učinkom u Vojvodini.

Teatar pokreta  kao način  filozofskog osmišljavanja  sveta

Ova predstava je još jedan  dragocen prilog razvoju   „pozorišta organskog ćutanja“,  teatra pokreta  koje postaje način filosofskog osmišljavanja  sveta,  koncentrisanje izraza  ritma čovečjeg tela.

Jer „Vavilon“ se fokusira  na čoveka  onakvog kakv on  jeste. 

Igrom se   muzičkim smerom scenskih putokaza u ovoj predstavi „prelistavaju“ duševna stanja čovekova koja vladaju i nama samima,  gledeoacima,  koji postajemo,  hteli-ne hteli,  saučesnici.

Mladi gledaoci  su se solidarislai sa  čovekom koji je izgubio sebe zbog velikih strahova,  preživljavali njegov duhovni rast i pobedu,  želju da se započne neki novi život,  da se istraje na putu traganja za spasenjem, koje je moguće naći jedino ako se zagledamo u prirodu i opet vratimo sami sebi.  

A možda su  mladi gledaoci u Kožikovom „Vavilonu“ naslutili,  ako ne i sasvim otrkrili , neku začuđujuću grandioznost  neslućene borbe između dobra i zla,  naizmenične dominacje belog i crnog u životu.

Ili su  elegantnost predstave,  njen stil,  izvođačka gracioznost posebno mladih glumaca,  čvrst korak i stroga lepota  u ritomovima muzike Miroslava Bakoa bar donekle  uticale  da mladi postanu nešto odlučniji u dilemi kojim životnim  putem će svako od njih poći.

Ostalo je sadržano ne  samo u scenskom,  nego i u životnom tajnopisu unverzuma. 

 

Branko Rakočević