Stodeseta godišnjica rođenja Mihaila Šolohova

Ove  godine  navršaava se 110 godina od  od rođenja  Mihalila Šolohova

Ove,  2015.  godine,   navršava  110.  godina   rođenja   poslednjeg sovjetskog pisca dobitnika Nobelove nagrade za kjiževnost (1965.) Mihaila Aleksandroviča Šolohova (1905-1984),  koji je svetu podarioi besmrtno delo,  roman „Tihi Don”.  Ova veličanstvena epopeja o ljubavi,  podvizma,  stradanjima,  pogibijama i raspadu porodica donskih kozaka,    uznela je svoga uatora  među najznačajnije književne stavaraoce XX veka.

Njemu dajemo spomen ovu.

Burna istorija „Tihog Dona“

Autor genijalnog romana „Tihi Don“ koji je,  kao svako veliko delo slavom pomračio i nadživeo svog tvorca, nije bio protivnik sovjetske vlasti, ni ideje kominizama, ali se nije mirio ni sa onim što  je njegovom narodu nanelo veliko zlo i nepravdu.

Kozački ustanak,  dokaz nepristajanja na nasilje  sovjetske   vlasti

Često se kao dokaz da se veliki pisac protivio nasilju i zlu komunističke vlasti   navode fragmenti iz „Tihog Dona“ u kojima je opisan  kozački ustanak protiv tek uspostavljene nove,  revolucionarne vlasti.

„Pritisli ste kozake,  naljutili ih,  a to neće biti dobro za vašu vlast. Mnogo muka ste naneli narodu,  pa je  zbog toga i buknuo ustanak. Streljaji ste ljude, i šta će s  preživelim  biti do pošljetka...“

Nije mu bilo lako sa Staljiniom (a kome jeste?)

U pismu  iz 30-ih godina  vođi i učitelju Staljinu  autor „Uzorane ledine“  piše:

„Zaveli ste strašni tamnički režim i inkvizitorske metode isleđivanja... zar je moguće izdržati godinama pod takvom crnom presijom?“

Šolohov i Staljin... da bi se u potpunosti  shvatila ova tema,  uputno bi bilo pročitati knjigu “Pisac i vođa. Prepiska M. A. šlohova  sa J. V. Staljinom“.

Vođa:  „Znameniti pisac našeg vremena, drug  Šolohov  dopustio je u svom ’Tihom Donu’ niz grubih grešaka navodeći uz to i netačne podatke.“

Šolohov je bio besumnje obilato nagrađivan,  slavljen i uzdizan do najviših književnih visina.

Ali,  koliko je morao da doživi i preživi pritsaka merama cenzure ili kritikama,  to do javnosti nije dopiralo.

Odnos sa Hruščovom

Gensek N. S. Hruščov je jednom rekao  osvrćući se na nedovršeni roman „Uzoranu ledinu”:

„Oh,  Mihail Aleksandrovič,  lukav si ti čovek. Spominješ kao najcrnju bedu oduzimanje kulačke imovine. Ovamo  sažajevaš  na     sirotinju,  a kad bolje razmisliš sva beda dolazi zbog kolhoza  u kojima su sposobne i vredne uništili,  a neradanici   i neuki kako da zemlju prehrane...?“

Brežnjev o nedovršenom romanu „Oni su se borili za otadžbinu“

Sam pisac ovako svedoči:
„Poslao sam rukopis  Brežnjevu.  Tamo je i nekoliko stranica o Staljinu (kritičkih,  prim. B. R.). Pomislio sam da se sa odgovorom ne žuri. Čekam jednu nedelju,  drugu,  treću...“
 
A onda pisca dopunjuje njegova starija kćerka:
„I onda se izenada pojavljuje u  ’Pravdi’  odlomak iz romana  nagrđen ’ispravkama’  nekog iz Brežnjevljevog tima. Bilo bi bezprdmetno da se traže bilo kakava objašnjenja,  a dalji rad nad romanom bio je nemoguć“.

Nije uspevao da prikrije svoju pristranost

Šolohov nije uspevao da prikrije svoju pristrasnost,  sve da je i hteo,  a nije, podržavajući istomišljenjike,  a kritikujući one koji su po njegovom shavatnju bili daleki od principa koje je on zastupao.

Dosta je učinio da zaštiti ruske pisce

Danas mu odaju zahvalnost  što je 30-ih  godina  predložio Anu Ahmatovu  je oredložio za najvišu u to vreme državnu nagradu, što je potom izbavilo iz progonstva njenog sina,  naučnika Lava Gumiljova;

Omogućio je  izdanje poezije o blokadi Lenjingrada Olge Berholc,  sužnja NKVD-a;
Poptpisao pismo  o zaštiti Korneja  Čukovskog, optuženog za idejna skretanja  za vreme Otadžbinskog rata;

Pomagao da se izdaju dela Andreja  Platonova,  pisca prognanika,  a izdejstvovao  je kod vlasti koristeći svoj uticaj da mu sina oslobode iz lagera  gde je dospeo kao „neptrijatelj naroda“.

Na jednom od kongresa Saveza  pisaca SSSR-a je sa oduševljenjem  je nabrajao „istinski talentovana dela“:  demonstrativno apolitičnog  Konstatina Paustovskog,  zatim budućeg političkog emigranta Viktora Njekrasova koji je  postigao blistav uspeh svojim delom „Šančevi  Staljingrada”,  te Valentina Ovečkina,  oštrog kritičara preživelog sistema  upravljanja seoskim gazdinstvima.

Zalagao se da se štampa „Dokotr Živago “

On je izazvao potres u Centrlanom komitetu (CK) kad je u jednom intervuju datom prilikom posete Francuskoj izjavio da bi trebalo u Sovejtskom Savezu štampati sporni Pasternakov  roman  Doktor Živago.

A kako mu je tek bio zahvalan Tvardovski  za zaštitu koju mu je pružio kad je CK  osudio njegovu poemu „Tjorkin na onom svetu”.

Kao  jedan je od retkih autoritatvnih u kod vlasti uticajnih  sovjetskih  pisaca, založio se za  štampanje povesti „Jedan dan Ivana Denisoviča“ Aleksnadra Solženjicna u kojemu je obrađena zabranjena lagerska tema.

Kritikovao  Ilju Erenburga,  Konstantina Simonova,  ali ipak…

Kritikovao je, i to oštro,  Ilju Erenburga i  Konstantina Simonova,  ali ipak je ovaj prvi pisao u svojim uspomenama „Godine, ljudi,  život”:

„Vrlo častan čovek koji ne ume lagati niti   se licimerno ponašati.”

Simonov: „Ako biste me pitali da imenujem prvog među piscima,  lično se niakd ne bih kolebao da kažem da je to među prozaistima Šolohov.”

Glasine još nisu prestale oko autorstva  Tihog Dona

Glasine su utihnule,  ali se još uvek  i danas mogu ponekad čuti: ukrao je „Tihi  Don”!

Jedan  od glavnih argumenta antišolohovaca: nemoguće je napisati ovakvo delo u 21. godini života.

Međutim,  skpetici i tužioci zaboravljaju  da  Šolohov  ovaj svoj roman pisao pune 24 godin: počeo je 1926, a završio 1940.

Od čitalaca se skrivaju  i svi drugi argumenti koji idu u prilog autentičnosti Šolohovjjevog  autorstva romana -epopeje.

Elektronska  inostrana ekspertiza o autentičnosti  Šolohvljevog autorstva  „Tihog Dona“

Postoji  naučna,   matematička ekspertiza stranih stručnjaka vršena pomoću EVM, tu je i teorijska ekspertiza koju je izvršio pisac Anatolij Kapinjin, a pojavila se takođe  i naučna fono-lingvistička analiza. Biografi su svoju reč rekli,  i na kraju 1999.  konačno,  što  je  najglavnije,   pronađen  je i originalni rukopis.

Rekordnih 48 kandidata za  tvorca Tihog Dona.

Ipak,  što je mnogo,  mnogo je!

Počevši od 1928.  antišolovhovljevska „koalicija“  nominovala je čak 48 kandidata kao mogućih autora Tihog Dona!

Svedočenje kćerke Svetlane

„Otac je bio uveren da su  svu tu ujudurmu oko autorstva ’Tihog Dona’ pokrenule njegove kolege po peru i to iz čiste zavisti“, kaže njegova   starija kćerka Svetlana Mihajlovna.

O odnosima njenog oca sa Staljinom kruže mnogi glasovi,  kaže ona i objašnjava:

„Po jednima,  Staljin je smatrao Šolohova  velikim piscem i zbog toga je bio blagonaklon prema njemu,  dok ima  i onih koji smatraju kako je Šolohov  bio tajni agent vođe naroda među piscima. Vođi je čak  u neku ruku imponovalo što ga je moj otac često iotvoreno kritikovao. Jednom mu je rekao:

„Zar vam nije dojadilo što je na svim zidovima  Staljin,  i u vazduhu – Staljin,   i u novinama – Staljin.? A vođa mu je odgovorio: „Čoveku je neophodan kumir,  idol. Neko kome veruješ  koga  obožavaš, kome se moliš. Pa neka to bude Staljin,  zašto da ne?”

Šolohv Staljinu:  Kornilov je bio  hrabar,  častan,  taloentivani vojskovođa

Kad je otac osećao da je u nečemu u pravu, išao je do kraja. Jednom  prilikom pri susretu sa Staljinom i Gorkim,  povela se reč o Kornilovu, Staljin je počeo sa  prekorom:
„A zašto  to Vi od njega parvite velikog heroja”?

Na to je otac mirno odgvorio:

„Pa on i jeste bio heroj, hrabar, častan,  talentovan vojskovođa.”

Nikoga se nije bojao

„Otac   se nikoga nije bojao“,  priča dalje njegoiva kćerka Svetlana.

- Jednom prilikom je prišao Staljinu i rekao mu brk u brk da  on za svoje prijateje koji su uhapšeni 1938.  g  stavlja glavu na panj da  su nevini,  na što ga   je Koba  ozbiljno pogledao i upitao: „Zar vi tako jeftino cenite svoju glavu”.

Sa Brežnjevom prenoćio na  istom šinjelu

Šolohovljeva  kćerka je u intervjuju za ruski   dnevni list „Argumenti i fakti“ govorila i o odnosu svog slavnog oca prema drugim sovjetskim upravjačima u poststajinskoj eri,  sa Hruščovom s kojim nije bio blizak i sa Brežnevim sa kojim je bio na „ti“.

On se sa budućim gensekom CK KPSS sreo na Ukrajinskom frontu. Obojica su bili u činu pukovnika i slučajno sui ih ratni putevi doveli u jedan od mnogobrojnih potpuno razorenih gradova. Brežnjv nije znao da je pred njim pisac „Tihog Dona“,  a Šlohov da se susreo sa budućim gensekom. Nekako  su uspeli da pronađu jedinu nerazrušenu kuću u gradu u kojoj su rešili da prenoće,  jer je i onako dalje lutanje po razorenom gradu bilo opsano zbog mogućnosti da naiđu na minsko polje. Tako su njih dvojica legli na neki široki  sto na jednom šinjelu, dok su se drugim pokrili.

Mnogo godina kasnije Šolohov je u novom genseku prepoznao pukovnika sa „zajedničkog kvartira“ i kad je Leonidu Iljiču  ispričao o tom momentu,  prešli su  na ti. 

se veliki pisac kasnije skeptički odnosio prema vladaru,  svom drugu po oružju,  jer mu se nije sviđala pored ostalog  prava pohlepa vođe za nagradama  i odlikovanjima.

Dokazni postupak o autorstvu

Po svedočenju starije Šolohovljeve kćerke, sumnja u autorstvo „Tihog Dona” počela je već 1929. g.

„Tata, mlad, energičan temperamentan, zahtevao je da se sprovede istraga i proveri pa da konačno već jednom  prestanu intrige. Tako je formirana   komisija na čelu sa Lenjinovom  sestrom,   Marijom Uljanovom,  koja je tada u ’Pravdi’  bila odgovorni sekretar. Otac je pred tu komisju doneo sve konspekte,  zapsie   i beleške koje je koristio pri pisanju romana, a pozvao je očevice da svedoče.“

Na osnovu  te sveobuhvatne istrage,  komisija je verifikovala autorstvo Šolohova kao pisca romana „Tihi Don“  i „Pravda“  je objavila  saopštenje da je Šolohov autor,  pa se za klevetu  može izreći i sudska kazna.

Razgovori o književnoj krađi veka  su jedno vreme umukli, da bi  pred  piščevu smrt ponovo oživeli.

Rukopisi ipak gore?

„Sasvim je moguće da glasine na tu temu  nisu prestale zato što  otac nije mogao da pokaže orginalni rukopis  romana“,  pretpostavlja njegova starija kćerka Svetlana   Mihajlovna.

„Tokom rata je propao sav   arhiv   čuvan u njegovom domu u stanici Vošnjenskoj, koju su   neprestano  bombardovali,  pa su ukućani pobegli   od bombi glavom bez oibzira noseći sa sobom samo najnužnije stavri,  i do arhiva u takvim okolnostima ruke nisu ni doprle.

Očevici su pričali kako su   posle napada na našu kuću  rukopisi  leteli na sve strane po celoj Vošnjevskoj. Neki   vojnik je iz radoznalosti podigao  jedan list i kad je na njemu   pročitao  stranicu iz romana Šolohova,  potrčao je da ih što više sakupi. Nosio je te listove sa sobom tokom celog rata, čak do Berlina,  a zatim ih je predao Vsevoldu Višnjevskom,  koji ih je poslalo ocu,  ukupno 178 stranica,  koje se sada čuvaju u Domu Puškina.”

Jedan primerak rukopisa  romana  kod pisca Vasilija Kudašova

Šolohvljeva kćerka navodi  razlog nestanka drugog primerka   rukopisa  „Tihog Dona”.

Prema toj varijanti, Šolohov, koji je inače poznat po tome što nikad  nije voleo da vuče sa sobom nikakve stvari, rukopis koji je doneo na komisuju 1929.  ostavio je  nakon završenog dokaznog postupka kd svog prijatelja  Vasilija Kudašova. Tog rukopisa se on setio posle rata i zamolio Matildu,  suprugu  Kudašova, koji je inače u međuvremenu umro u nemačkom konclogoru,   da pogleda ima li kavih  spisa u stanu,  a ona mu je odgvorila da nema pošto je za vreme rata u požaru sve izgorelo.

Posle Matildine smrti njeni rođaci koji su se uselili  u stan,  našli  su i predali nam rukopis koji je Matlda sačuvala“, završava svoju ispovest Šlohovlejva starija kćerka  Svetlana Mihajlovna, povodm 105. godišnjice rođenja njenog slavnog oca,   nobelovca Mihaila Alkesnadroviča Šlohova,  autora besmrtnog romana „Tihi Don“, čija  se 110.  godišnjica rođenja ovih dana proslavlja


Branko Rakočević