Andrej Demurenko. Sudbina heroja-mirotvorca

 “Zvezdanim trenutkom” svog života Demurenko smatra onaj dan kada mu se ukazala prilika da digne glas u odbranu Srba tokom rata u Bosni i Hercegovini. 

Dvadeset devetog avgusta 1995. godine na uzanoj uličici nedaleko od pijace u prestonici Sarajevu došlo je do eksplozije u kojoj je preko 40 ljudi ubijeno i više od 90 ranjeno. Zvanični predstavnik OUN, ne sačekavši kraj istrage, bukvalno kroz nekoliko sati javno je tada optužio vojsku Republike Srpske za ubijanje civila “minama ispaljenim od strane Srba”. Pukovnik ruske vojske koji je u to vreme služio u Sarajevu kao načelnik štaba  zamenik komandanta kontingenta od 5.000 mirotvoraca OUN  shvatajući da će međunarodna zajednica ponovo dozvoliti da bude nasamarena prihvatajući verziju neprijatelja srpskog naroda, odlučio je da dokuči istinu. Istraga koja je na njegovu inicijativu hitno sprovedena pokazala je neodrživost verzije terorističkog akta iznete od OUN, što je i javno rekao s dokazima u rukama u intervjuu “Asošijeted Presu” 2. septembra 1995. godine, što je smesta prenelo 110 informativnih agencija. 

Glas ruskog pukovnika zvučao je kao disonanca u horu koji je optuživao Srbe, ali je istovremeno razarao monopol Zapada na istinu. 

Andrej Vladimirovič Demurenko ima 43 godine. Kao i mnogi drugi članovi porodica vojnih lica (a otac mu je bio oficir Sovjetske armije) rođen je u omanjem gradiću i kao većina naših sugrađana nosi u sebi krv nekoliko slovenskih naroda. Deda (po ocu) je tokom stolipinske reforme napustio poltavsku zemlju, peške otišao u Sibir, gde mu se u Minusinskom rejonu Krasnojarske pokrajine 1922. godine rodio (na splavu!) jedan od sinova. Deda po majčinoj liniji bio je Belorus koji je do revolucije živeo u Poljskoj. Oženivši se kćerkom imućnog kubanskog kozaka, bivši upravnik pošte je podigao sedmoro dece. Ne samo što su se u Andreju Vladimiroviču spojili rusko-ukrajinsko-beloruski koreni, on je još i našao sebi prekrasnu ženu  Dinu (devojačko prezime  Mavromatis) koja u sebi nosi najbolje odlike Grka s Ponta. 

A.V. Demurenko je detinjstvo proveo u Moskvi, gde je njegov otac bio prekomandovan sredinom 50-ih godina. Školovanje, život u “mangupskom” rejonu Perovo, bavljenje plivanjem od osme godine  sve je bilo kao i kod drugih dečaka iz njegovog kruga. Čak i mašta da postane oficir prilično dugo nije stekla jasne obrise. Ali ipak, posle izvesnog radnog iskustva na gradilištima slavnog grada Narjan-Mara, mladić je shvatio da je vojnički život  upravo ono što mu treba. 

Potom je usledila Moskovska visoka vojna škola Vrhovnog Sovjeta RSFSR, jedna od uglednih visokoškolskih ustanova koje pripremaju “terenske komandire”. Spoznaju oficirske časti i shvatanje da je neophodno proći put “odozdo” vaspitali su mu nezaboravni komandanti  pukovnik P.J. Vešnjakov i kapetan V.M. Barinjkin (potonji general-pukovnik). 

Novopečeni poručnik Demurenko je po završetku školovanja “odbio” laskave ponude da nastavi službu u Kremaljskom puku GB (DB) i puku obezbeđenja kurseva “Pucanj” samo zato što je smatrao da ne treba da ostane u “Arbatskom (centar Moskve) vojnom okrugu”. Potom su usledile teške ali po njegovim rečima srećne godine u izvidničkom bataljonu u Istočnoj Nemačkoj, kada se “verovatni protivnik” nalazio bukvalno na 50 metara od osmatračnice. 

Potom je, posle komandovanja jedinicom, Demurenko nastavio službu u štabu krupne jedinice gde je prvi put pokušao da napiše nešto nalik na vojno-teoretski rad. Iako to “zalaganje” nigde nije našlo primenu, Andrej Vladimirovič se i dan-danas ponosi svojim “Pojedinim pitanjima refleksivnog upravljanja protivnikom tokom operacije operativnog maskiranja”. Prvo iskustvo u analitičkom radu dobro mu je došlo u životu i službi. 

Na položaju načelnika štaba bataljona Demurenko se upisao na Vojnu akademiju “M.V. Frunze” koju je 1984. godine završio s odličnim uspehom. Potom je usledio omiljeni ruski Daleki Istok gde je služio kao komandant bataljona, načelnik štaba puka i najzad primio komandu nad motopešadijskim pukom u “divljem garnizonu” Filipo nedaleko od rusko-kineske granice. Sa stanovišta aktivnog komandira, komandovanje razvijenim pukom (istina, s mirnodopskim brojnim stanjem), tim pre daleko od nadređenih štabova, gradova i iskušenja predstavlja veliku sreću pošto omogućava ostvarivanje sopstvene samostalnosti i energije. Po rečima samog Demurenka, i pored nesumnjivih uspeha, pogotovo u radu sa trupama, ocene njegovog rada bile su raznolike. 

Bez obzira na to, dve i po godine službovanja u svojstvu komandanta puka čine se Andreju Vladimiroviču srećnim dobom. Kada je došlo vreme da otputuje (Demurenka su prekomandovali u Moskvu u jednu od uprava Generalštaba), deca su plakala, a sam Andrej Vladimirovič se ozbiljno nosio mišlju da se u rođeni Daljnjerečensk vrati u drugom svojstvu... Te misli ga još uvek posećuju. 

U Moskvi je živeo u tesnom roditeljskom stanu, sa 4 kvadratna metra po članu domaćinstva. Ali je bio srećan makar samo zato što deca imaju mogućnost valjanog školovanja, a žena Dina  rada u struci u apoteci. Dve godine su brzo proletele i s proleća 1992. godine se iznenada pojavila fantastična mogućnost školovanja na Vojnoj akademiji SAD. U toku je bila (tačnije, završavala se) gorbačovska “perestrojka”, otoplili su odnosi s bivšim neprijateljima. Ambasador RF u SAD Vladimir Lukin je saopštio da rukovodstvo SAD poziva trojicu oficira ruske armije na školovanje. Ministar odbrane P.S. Gračov je podržao tu ideju i dao “zeleno svetlo”. Tako je potpukovnik Demurenko postao prvi oficir u istoriji rusko-američkih odnosa koji je stekao visoko vojno obrazovanje SAD. Istina, do leta 1998. godine  i poslednji koji je završio komandno-štapski koledž. Jedan od razloga što su razmene oficira naših zemalja zadugo prestale verovatno predstavlja to što je jedan od one prve trojice posle školovanja u SAD odbio da se vrati u Otadžbinu. 

Amerika nije mnogo začudila Andreja Vladimiroviča tehničkim progresom, ali ga je obradovala srdačnim odnosom običnih ljudi koji su bukvalno goreli od želje da ispolje dobronameran odnos prema Rusu. To nije bila ohola prividna dobrostivost, već iskrena želja da se pomogne. Kao primer toga može se navesti slučaj sa decom Andreja Vladimiroviča koju je jako želeo da povede sa sobom, ali nije imao novca za karte. I eto, saznavši to, američki oficiri iz njegove grupe su na inicijativu žene-majora Debi prikupili među sobom potreban iznos uz pomoć najboljeg druga Andreja  Tima Tomasa, tako da su uspeli da okupe čitavu porodicu. 

Uopšte, po rečima Demurenka, njegova epopeja u SAD zaslužila je čitavu knjigu, ali je glavni zaključak prilično jednostavan. On sasvim iskreno veruje da su naši narodi, ideološki (i teritorijalno) razdvojeni, zapravo međusobno vrlo bliski. 

U to vreme, 1992-1993. godine, Demurenko je ozbiljno počeo da radi u oblasti teorije međunarodnog mirotvorstva, shvatajući da je to jedan od perspektivnih pravaca vojne nauke. 

Po dolasku u Moskvu, nastavio je službu u Generalštabu, naivno smatrajući da će njegova znanja uskoro zatrebati. Avaj! Nikog nije zanimalo čak ni 160 najnovijih uputstava i pravila službe oružanih snaga SAD koje je on doneo u nadi da će informacije o vojnoj veštini bivših protivnika, a sada  partnera, biti korisno upotrebljene. Vreme je pokazalo da su to bile iluzije. Na podrobnom izveštaju pukovnika Demurenka o prvom (!) iskustvu američkog vojnog obrazovanja posle njegovog podnošenja načelniku Generalnog Štaba pojavila se beleška: “Nemam kad da čitam dugačke izveštaje. Kolesnikov”. 

Istina, iskustvo sadejstva s američkom armijom zatrebalo je tokom pripreme i izvođenja prvih mirotvoračkih vežbi RF  SAD na poligonu u Tockom. Znanje engleskog jezika i mirotvoračke teorije pukovnik Demurenko je takođe primenio na seminarima, konferencijama i štapskim igrama u inostranstvu i Rusiji. S obzirom na to, logično je bilo imenovanje Andreja Vladimiroviča na položaj načelnika štaba  zamenika Komandanta mirotvoračkog kontingenta OUN sektora Sarajevo u Bosni i Hercegovini. 

Možemo zamisliti kakvo je to bilo iskustvo: kontingent od 5.000 u kome dve trećine čine francuske jedinice, a takođe jedinice iz Ukrajine, Egipta, Holandije, Rusije; šest meseci u Sarajevu, desetine ubijenih i ranjenih, glad i razaranja unaokolo, prijateljstvo s rukovodiocima zaraćenih strana (Demurenko se naročito ponosi poznanstvom sa Ratkom Mladićem, komandantom vojske Republike Srpske), a takođe zapadnih armija  engleske, američke, francuske; složan kolektiv njegovog štaba, pogotovo njegovih devet ruskih oficira, snažan osećaj da se tragična zbivanja na jugu Balkana (blagodatan kraj, hrišćansko-muslimanske protivrečnosti i mešanje sa strane kao odraz u ogledalu ponavljaju na jugu Rusije (blagodatan kraj i... vidi gore). 

O ruskim dobrovoljcima u Srbiji Demurenko vrlo mnogo zna. To su po svojoj prirodi tipični tražioci pustolovina podeljeni na dve kategorije  “romantičare” i ”kriminalce”. Zanimljivo je da ih uopšte nije vuklo tome da se ujedinjuju u čisto ruske jedinice. Razlog je jednostavan: maltene svi su bili psihološki sami sebi dovoljni. U odredima “ruskih dobrovoljaca” mogli ste na svašta naići, čak i na Japance. 

Zato su “Rusi” silovito ratovali. Demurenko se seća slučaja kada su tridesetorica dobrovoljaca, koristeći sopstvene taktičke metode, zarobila čitava dva bataljona. 

Sve u svemu, i balkanska epopeja Andreja Demurenka zaslužuje posebnu knjigu koja će se, možda, jednom i pojaviti. 

Pukovnik Demurenko je za doprinos mirotvoračkoj stvari na Balkanu dobio najvišu nagradu Republike Srpske  Njegošev orden prvog stepena, čime se ponosi više nego svim jubilarnim medaljama stečenim tokom službe u SA.