Kurs na Carigrad

 Svaki narod svoje ovozemaljsko bitisanje gradi u skladu s onim predstavama i onim duhom koji u dotičnom narodu preovladavaju. Taj duh je po pravilu uslovljen i uslovljava ovozemaljsku misiju svakoga naroda. Misiju Rusije su sveti oci definisali kao silu koja zadržava širenje zla u Vaseljeni. Prema svedočenjima istih tih svetih otaca, Rusija će tu misiju imati sve dok traje sveta i veka.

Rusi su i ranije, i sada, i uvek delovali u skladu sa smislom te velike misije. 

Takva tvrdnja se očigledno može prikazati na primeru istorije ruske flote nosača aviona koja je od trenutka svog nastanka pa sve do danas u sebi nosila ideju obuzdavanja širenja "tajne bezakonja". 



*** 



Desilo se tako da je ruska flota nosača aviona od samog nastanka, za razliku od nosača aviona SAD i drugih zemalja, imala za cilj rešavanje najplemenitijeg geopolitičkog zadatka koji je čovečanstvo ikada imalo. Ne suzbijanje naroda "otpadnika" ili bezobzirno širenje sopstvenih trgovinsko-ekonomskih interesa, već ostvarivanje očekivanja čitavog Pravoslavnog Sveta - oslobođenje II Rima - Carigrada i podizanje Časnoga Krsta na sabornu crkvu sv. Sofije. 

Pravoslavne države su vekovima nastojale da oslobode drevni grad koji je udario temelj pravoslavnoj državnosti. Učinilo se da se to moglo izvesti tokom Drugog Otadžbinskog rata. Taj rat je započet pokušajem germanske civilizacije da potisne pravoslavce, razjedini ih, prekine njihov buran razvoj... Taj rat je trebalo da se završi trijumfom vaseljenskog Pravoslavlja i njegove tvorevine - Ruske Civilizacije. To bi posvedočio i novi Časni Krst na Sabornoj crkvi sv. Sofije u Konstantinopolju. 

Korišćenje aeroplana u vojne svrhe predstavljalo je novinu, dok je njihova primena u rešavanju vojno-pomorskih zadataka predstavljala čudo neviđeno. Aktivna istraživanja u toj oblasti prvo su dovela do pojave hidroaviona, tj. aeroplana sposobnih da uzleću sa vodene površine, a potom i do brodova-nosača aviona; na njima su hidroavioni dopremani do mesta izvođenja vojnih operacija. Na početku Prvog svetskog rata u Rusiji su od nekoliko pomoćnih brodova stvoreni takvi nosači hidroaviona koji su izuzetno uspešno dejstvovali u Crnom moru, u pravcu Carigrada. 

Početkom rata su kroz moreuze u Crno more uplovila dva nemačka linijska broda na kojima su bile podignute turske zastave. U početku su ti brodovi postizali velike uspehe osipajući paljbu po ruskim crnomorskim gradovima. Ubrzo je ruska flota suzbila preteranu žustrinu nemačko-turskih snaga, primoravši te brodove da se povuku nazad u moreuze. Rusi su posle toga odlučno razvijali postignuti uspeh. U toj fazi su najvažniju ulogu opet odigrali nosači hidroaviona. 

Prva vazduhoplovna škola u Rusiji otvorena je u Sevastopolju; uoči Drugog Otadžbinskog rata otvorio je lično vladar-imperator Nikolaj Drugi. Diplomci te škole činili su jezgro ruskih pomorskih pilota. Crnomorska flota bila je popunjena hidroavionima M-5 i M-9 domaće proizvodnje, konstrukcije talentovanog ruskog inženjera Dimitrija Pavloviča Grigoroviča. Takav leteći čamac razvijao je brzinu od 110 km/sat i nosio do 550 kg tereta. 

Ruska mornarica na Crnom moru je tokom 1915-1916. godine imala glavni zadatak da spreči snabdevanje Stambola kamenim ugljem iz unutrašnjosti Turske. To snabdevanje je vršeno pomorskim putem duž crnomorskog priobalja, pošto Turci nisu imali železničku prugu unutar zemlje. 

Nosač hidroaviona, noseći do 10 aeroplana, sa brodovima u zaštitnici približavao bi se turskoj obali na rastojanje od 15-20 kilometara. Bliže se nije moglo prići pošto bi ruski brodovi dospevali u zonu dejstva snažne obalske artiljerije. Hidroavioni su se spuštali na vodu, uzletali, bombardovali ciljeve i vraćali se na nosače hidroaviona. 

Hidroavioni crnomorske flote su 6. februara 1916. godine po prvi put samostalno bombardovali tursku luku Zontulak, bez podrške artiljerije sa brodova. Oba ruska nosača hidroaviona su se u pratnji torpednog razarača približila turskoj bazi i na udaljenosti od 15 km od nje spustila na vodu 14 hidroaviona. Ruski piloti su na neprijatelja bacili 368 kg bombi, potopivši veliki parobrod i nekoliko manjih brodova. 

Crnomorska flota je oko sredine 1916. godine napadima hidroavijacije potpuno lišila Stambol kamenog uglja, tako da su Turci bili prinuđeni da ugalj uvoze iz Nemačke. Nemci i Turci su se posle tih neuspeha uglavnom oslonili na dejstvo podmornica. Ubrzo je admiral Kolčak, prebačen sa Baltika, rešio problem nemačkih podmornica putem pojačanog miniranja Bosforskog moreuza, tako da je protivnik izgubio devet podmornica. 

Crnomorska pomorska avijacija je do februara 1917. godine učestvovala u velikoj desantnoj operaciji zauzimanja maloazijskog lučkog grada Trapezunta. Flota nosača aviona ubrzano se pripremala za drugu, neuporedivo veću operaciju koja je trebalo da se završi oslobađanjem Carigrada od mnogovekovne muhamedanske vladavine. Nije teško pogoditi da je nosačima hidroaviona bila određena najvažnija uloga. Za operaciju oslobađanja Carigrada bila su pripremljena 152 hidroaviona. Početkom 1917. godine je 88 aeroplana tog tipa bilo skoncentrisano na Baltiku. 

Crvena Armija je preostale hidroavione tokom građanskog rata koristila na Volgi u borbi protiv snaga admirala Kolčaka. 

Iskustvo iz svetskog i građanskog rata očigledno je pokazalo perspektivnost flote nosača aviona. U svim pomorskim velesilama je aktivno započeta izgradnja brodova sposobnih da u zonu predstojećih bitaka dopreme veliki broj aviona. Oslanjajući se na iskustvo bitaka za Carigrad, sovjetski vojni stručnjaci su izvukli sasvim ispravan zaključak o mogućoj bojevoj primeni brodova-nosača aviona. Tvrdilo se da nosači aviona moraju dejstvovati samostalno, nalazeći se na čelu udarne grupacije nosača aviona (AUG). Takve grupacije bi, po mišljenju sovjetskih stručnjaka, trebalo da zamene taktiku linijskih brodova i teških krstarica, namenjujući brodovima-nosačima aviona ulogu glavne udarne snage flote. Mornarički stručnjaci SAD i Velike Britanije su sve do Drugog svetskog rata bili drugačijeg mišljenja, smatrajući nosače aviona, premda važnim, ipak samo pomoćnim brodovima. Bitke na Tihom okeanu su očigledno potvrdile ispravnost zaključaka sovjetskih stručnjaka. Bez obzira na to, u SSSR sve do početka Drugog svetskog rata nije počeo da se gradi nijedan nosač aviona, iako su brodovi tog tipa projektovani tokom 1920. i 1930. godina. 



*** 



10. marta 1986. godine po direktivi Generalnog štaba formiran je stoti brodski lovački puk za pripremu kadrova za prve sovjetske nosače aviona. Za komandanta puka imenovan je Timur Apakidze. Taj pomorski pilot gruzinskog prezimena i jarko izražene ruske spoljašnjosti rodio se i odrastao u glavnoj bazi Baltičke flote - gradu Kronštatu. 

Prvi komandant stotog puka je još kao dečak od šest godina poželeo da postane pilot. Tada je zajedno sa bakom prisustvovao sahrani pomorskih pilota - njihov avion se prethodnog dana srušio. Posle sahrane je rekao baki: "Baba, hoću da postanem pilot da bih umesto njih leteo". Apakidze se sa četrnaest godina upisao u Lenjingradsku Nahimovsku vojnu školu, smatranu za najbolju te vrste. Dotada su Timura vaspitavale mama i baka, to jest, budući čuveni pomorski pilot je od malih nogu imao žensko vaspitanje. Osim toga, kao dete je bio slabunjav, bolešljiv i niskog rasta. Jednom je Timura neki stariji pitomac uhvatio i naredio mu da oriba klozet. On mu je odgovorio da to neće učiniti. Onda ga je taj stariji pitomac zgrabio za okovratnik i okačio na ekser ukucan u zid tako da su se noge nesrećnog učenika prvog razreda klatile ne dotičući zemlju. To poniženje je Timur zapamtio za čitav život. U tom položaju je visio sve dok ga nije skinuo jedan od starijih pedagoga koji je prolazio mimo. Na sva zapitkivanja Timur je gorko plakao i kroz suze pričao ko ga je i kako uvredio. Kada je sve ispričao, Timur nije prestajao da plače. Videvši to, oficir se namrštio i rekao: "No, ti još uvek plačeš? Još uvek ništa nisi shvatio?" Onda ga je opet za okovratnik obesio o isti onaj zlosrećni ekser. I počeo da ga vaspitava: u kojim slučajevima muškarac može da plače, kako sačuvati dostojanstvo - održao mu je čitavo predavanje. Kada je Timur obrisao suze skinuli su ga s eksera. 

Posle toga je Timur shvatio da treba biti jak, imati snažnu volju. Kasnije je razvio zapanjujuću sposobnost da utiče na ljude. Čovek je pod njegovim uticajem postajao sasvim drugačiji. Timur je govorio da u vazduhu ne pobeđuje onaj koji bolje leti ili ima bolju tehniku, već onaj koji je sposoban da protivniku nametne svoju volju. Pitomci posle završetka Nahimovske vojne škole u principu nisu mogli da se upisuju u pilotske vojne škole. Apakidze je sa svojim drugom napisao pismo komandantu ratne mornarice admiralu Gorškovu s molbom da im se u vidu izuzetka dozvoli upisivanje u pilotsku vojnu školu. Obećali su da će se obavezno vratiti u mornaricu i formirati palubnu avijaciju. To pismo-raport isprva nije prolazilo kroz instance, ali su ga najzad preko poznanika ipak dostavili komandantu i - za divno čudo! - on je svršenim pitomcima dozvolio da školovanje nastave u pilotskoj vojnoj školi. 



*** 



22. juna 1941. godine, tačno u nula-nula časova, kada je čitava Sovjetska zemlja spavala mirnim snom, dok su piloti "luftvafe" uzlećući s aerodroma uzimali kurs na Istok, narodni komesar ratne mornarice admiral Kuznjecov je samostalno izdao naredbu o borbenoj gotovosti. Jedino je Mornarica Sovjetskog Saveza prvog dana rata uspela da odbije nemački vazdušni napad, oborivši pritom prve protivničke avione. Admiral Kuznjecov je komandovao mornaricom od 1938. godine i na sopstvenu odgovornost je pripremao flotu za iznenadan neprijateljski napad, ne obazirući se na direktive partije i vlade. 

Admiral flote Sovjetskog Saveza Nikolaj Gerasimovič Kuznjecov je bio neobična ličnost. Uopšte treba reći da je ruska flota nosača aviona od samog nastanka imala sreću da okupi izuzetne ljude. Admiral Kuznjecov je, započevši službu kao običan mornar Crvene mornarice, na čelo ratne mornarice SSSR dospeo u najteže vreme za zemlju. Dvaput je podvrgavan represalijama i degradiran na osnovu sasvim izmišljenih optužbi. Zvanje Admirala flote Sovjetskog Saveza mu je posmrtno vraćeno 1988. godine. Taj istaknuti komandant mornarice je bio jedan od najdoslednijih i najnepokolebivijih pristalica nosača aviona. Međutim, nije stigao da vidi prvi sovjetski nosač aviona koji se, nesumnjivo, i pojavio umnogome zahvaljujući Kuznjecovu. 

Još u vreme Velikog Otadžbinskog rata, u prvoj polovini 1945. godine je bio sačinjen posleratni mornarički program koji je predviđao izgradnju 15 velikih i malih nosača aviona (šest za Tihookeansku flotu i devet za Severnu flotu). Kuznjecov tada nije uspeo da ubedi Staljina; umesto 15 brodova bila su odobrena samo dva, plus trofejni nezavršeni nemački nosač aviona "Grof Cepelin". Međutim, čak ni tom mizernom programu nije bilo suđeno da se ostvari: nekome se nikako nije htelo da Sovjetski Savez poseduje sopstvenu flotu nosača aviona. Do izgradnje brodova nije ni došlo, "Grof Cepelin" je na navaljivanje saveznika bio potopljen, dok je Kuznjecov bio degradiran i proteran u Tihookeansku flotu. Kroz nekoliko godina su sve optužbe protiv Kuznjecova bile povučene, tako da je ponovo postao glavni komandant ratne mornarice. Na njegovu inicijativu je razvijen projekat nosača aviona "85" čija izgradnja je bila predviđena za period 1956-1964.g. Međutim, novi rukovodilac zemlje Hruščov je bio kategorički protiv ne samo nosača aviona, nego i uopšte krupnih nadvodnih brodova. Jedna od sednica Politbiroa na kojoj je admiral po ko zna koji put Hruščovu i Žukovu ukazivao na potrebu za nosačima aviona, za Kuznjecova se završila infarktom. 

I novi komandant ratne mornarice, Gorškov, takođe je bio talentovan komandant mornarice. Međutim, za razliku od Kuznjecova, Gorškov se nije protivio političkom rukovodstvu. Ubrzo je novo rukovodstvo Kremlja postavilo zadatak da se sovjetska flota "izvede" na otvoreni okean. Gorškov je taj zadatak odlično izvršio. I on je, kao i Kuznjecov, dobro shvatao značaj palubne avijacije, ali se, pamteći iskustvo svog prethodnika, trudio da opreznije deluje. U to vreme je veliku ulogu za buduću flotu nosača aviona odigralo pojavljivanje u SAD atomskih podmornica naoružanih raketama "Polaris". Upravo su nosači aviona mogli da se efikasno bore s takvim sumarenima. Tako se sredinom 60-ih godina pojavio prvi sovjetski nosač helikoptera "Moskva". U to doba je veliku podršku nastanku palubne avijacije pružao ministar odbrane Grečko. Zahvaljujući njegovoj podršci bili su projektovani i izgrađeni veliki protivpodmornički nosači tipa "Kijev" koji su osim helikoptera nosili avione JAK-38 s vertikalnim uzletanjem i sletanjem. Do 1987. godine su izgrađena četiri takva broda. Takve krstarice su se tokom 70-ih i 80-ih godina stalno nalazile na borbenom dežurstvu u Svetskom okeanu, između ostalog u sastavu stalne eskadre sovjetske ratne mornarice u Sredozemnom moru. 

1973. godine je započeto projektovanje atomskog nosača aviona projekta "1160". Brod je trebalo da prilikom porinuća dobije naziv "Orao" (prvi brod ruske flote je nosio upravo taj naziv). Brod je trebalo da nosi 70-80 aviona, na tome je nastojao lično maršal Grečko, ali je njegov naslednik maršal Ustinov prekinuo sve radove na projektu "1160", i uopšte se oštro protivio floti nosača aviona. 



*** 

Pa ipak je sovjetsko-ruskom nosaču aviona bilo suđeno da se pojavi. Do toga je došlo u trenutku maksimalne naučne i vojnotehničke moći SSSR. Upravo tada su stvarani sada svima poznati sistemi naoružanja; tih godina se za lansiranje spremao svemirski brod "Buran" (mećava) i uspešno je razvijan projekat orbitalne stanice "Mir". 

Posle prvog borbenog iskustva u Avganistanu, kao i zbog rastuće napetosti, došlo je do ozbiljnih promena u svesti sovjetskog generaliteta. Doneta je principijelna odluka: u kratkom roku izgraditi nekoliko nosača aviona. Oni moraju predvoditi udarne grupacije nosača aviona, pre svega za dejstva na atlantskim komunikacijama pretpostavljenog protivnika i radi učešća u lokalnim konfliktima tipa poslednjih ratova u Persijskom zalivu i Jugoslaviji. Znajući za sovjetsko-rusku istrajnost i potencijale Sovjetskog Saveza tokom poslednjih godina njegovog postojanja, može se pretpostaviti da bi kroz deset godina sovjetska flota imala preko deset savremenih nosača aviona, što bi označilo kraj vekovne anglosaksonske vladavine na moru. 

U gradu Nikolajevu je februara 1982. godine započeta izgradnja prvog sovjetskog nosača aviona. Taj brod je tokom svog kratkotrajnog života promenio nekoliko naziva; prvo se zvao "Riga", potom "Leonid Brežnjev", tokom probne plovidbe je nazvan "Tbilisi", da bi na kraju krajeva zadržao ime najrevnosnijeg pristalice ruske palubne avijacije admirala Kuznjecova. 

Stvaranje flote nosača aviona maltene bez prethodnog iskustva i u veoma kratkom roku zahtevalo je od ruskih konstruktora i vojnih lica primenu niza nestandardnih ideja. Tako je, na primer, u cilju smanjenja dimenzija palube za uzletanje i sletanje u njenom pramčanom delu bila napravljena trambulina (odskočnica); ništa slično ranije nije činjeno. A za brzu pripremu pilota na Krimu je izgrađen kopneni poligon "Nitka" koji je u potpunosti simulirao uslove poletanja i sletanja na nosaču aviona. 

Poligon "Nitka" je služio kao glavna baza za 100. lovački brodski puk. Njegov prvi komandant je bio Timur Apakidze, koji se posle završene Jejske letačke škole vratio, kao što je i obećao, u mornaricu, a potom završio i Lenjingradsku vojnopomorsku akademiju. Posle akademije je goreo od želje da dospe na Crno more; već se znalo da se radi na stvaranju flote nosača aviona i on je, veran svom mladalačkom snu, neizostavno želeo da u tome učestvuje. 

Apakidze je bukvalno iz ničega stvorio puk. Omogućeno mu je da samostalno odabere ljudstvo. Lično je pisao i nova uputstva. Kako je sam rekao, birao je samo mlade poručnike, pošto je iskusne pilote s velikim stažom nemoguće naučiti da uzleću sa brodske palube i na nju sleću. Priprema nosača aviona je, prema planovima Generalnog štaba iz prve polovine 80-ih godina, trebalo da se završi 1988.godine; međutim, novi lideri su izmenili opšti kurs zemlje, što je snažno kočilo uvođenje broda u stroj. Septembra 1989. godine izvršeno je prvo poletanje i sletanje. Odred trupnih pilota iz sastava stotog puka bio je osposobljen do septembra 1991. godine. 



*** 



Posle "puča" iz 1991. godine počinju izuzetno teški dani kako za našu flotu nosača aviona, tako i za čitavu zemlju. 

Radovi na izgradnji nosača aviona u Nikolajevu sasvim su prekinuti. Teška krstarica-nosač aviona "Uljanovsk" (skoro direktan analog projekta iz početka 70-ih godina "Orao") u to vreme je bila 70% završena. Po nalogu Vlade nezavisne Ukrajine i uz pomoć stručnjaka iz SAD ta krstarica je isečena u staro gvožđe. Nosač aviona "Varjag", već porinut u vodu i 1991. godine preimenovan u "Sagajdačni", prodat je u Kinu kao izletnički brod. Hetman Sagajdačni bio je izvanredan čovek, njegovim samopregornim naporima je u Malorusiji bila obnovljena Pravoslavna crkvena hijerarhija. Teško bi se moglo izmisliti istančanije poniženje sećanja na tog slavnog zaporoškog atamana nego što je prodaja moćnog vojnog broda koji nosi njegovo ime i pretvaranje tog broda u mesto razonode dokonih žitelja Jugoistočne Azije. 

Ništa manje tužna bila je i sudbina ruskih brodova-nosača aviona tipa "Kijev". Tri broda su početkom 1990-ih godina bez vidnog razloga bila žurno rashodovana. Od toga su dva poslata u staro gvožđe, dok je jedan krenuo tragom "Sagajdačnog" i sada razgaljuje Kineze. Najstariji od tih brodova je bio korišćen svega 20 godina; za poređenje - nosači aviona SAD nalaze se u stroju po 40-60 godina. Četvrti brod tog tipa "Novorosijsk" trebalo je da ostane u sastavu Severne Flote, ali u svojstvu nosača helikoptera protivpodmorničke odbrane pod nazivom "Admiral Gorškov". U Severnoj Floti je planirano osnivanje dve grupacije nosača aviona za protivpodmorničku odbranu na čelu s "Admiralom Gorškovom" i protivvazdušne odbrane na čelu s "Admiralom Kuznjecovom". Međutim, na "Admiralu Gorškovu" je sredinom 90-ih godina, ko bi ga znao zašto, došlo do požara, i brod je postavljen na tromo remontovanje po sistemu: "doklen klin, doklen malj - prođe dan". Potom su vođeni razgovori o njegovoj prodaji. 

Prvenac ruske flote nosača aviona je decembra 1991. godine isplovio iz Crnog mora i uputio se u Severnu Flotu. Na Krimu je ostao poligon "Nitka" i većina već obučenih pilota je ili položila novu zakletvu i prešla u Ukrajinsku Armiju, ili sasvim napustila vojnu službu. Na Sever su otišli najnepokolebljiviji ili najmlađi poručnici, jednih i drugih se nakupilo jedva dovoljno za jednu eskadru. Na čelu te grupe je stajao Timur Apakidze, za koga je ruska flota nosača aviona postala smisao čitavog života. 

Apakidze je zajedno sa svojim pukom preživeo sve "draži" uništavanja Oružanih snaga Sovjetskog Saveza i nastanka ukrajinske "samostijne (samostalne) armije". Aktivne pristalice ukrajinske nezavisnosti su se, najverovatnije po nalogu prekookeanskih inspiratora, iz sve snage trudile da unište i ono malo što je od flote nosača aviona bilo stvoreno. Tu rundu borbe sa zlom Apakidze je časno izdržao i bio pun snage za nastavak borbe. Taj ruski oficir nije bio samo lider koga će ljudi slediti u postizanju nekog cilja. Spadao je u ljude retkog kova koji sami stvaraju ideje i u skladu sa njima preobražavaju stvarnost. Glavna ideja koja je prožimala čitav njegov bitak - bila je ljubav prema Otadžbini, radi koje se on toliko istrajno borio za stvaranje flote nosača aviona, a čije rađanje je bilo vezano za vekovni san ruskog naroda o osobađanju Konstantinopolja-Carigrada. 



*** 



Onaj put koji je ruska palubna avijacija prošla tokom 80-ih godina, nijedna zemlja na svetu nije u stanju da ponovi, pošto za tako nešto ima snage samo Rusija sa svojim materijalnim i duhovnim resursima. Promašaji i nekompetentnost jednih ljudi kompenzovani su podvigom i životima drugih. 

U Murmansku "Admiral Kuznjecov" praktično nije isplovljavao, niti su avioni sletali na njegovu palubu. Do toga je došlo iz mnoštva razloga: nestašica goriva, složena politička situacija i, najvažnije - u puku koji su uspeli da prebace sa Krima, nije bilo nijednog (!) pilota koji je makar jednom sleteo na palubu nosača aviona. Na Krimu nisu stigli da to izvedu, dok se u Murmansku niko time nije bavio - svi su iščekivali poboljšanje ekonomske situacije. Sasvim neočekivano za pomorce i pilote stiže odluka da se ekonomska situacija popravi na račun prvog nosača aviona. Apakidzea je 1994. godine pozvao komandant ratnog vazduhoplovstva i rekao da će, ako te godine piloti ne slete na palubu nosača, brod biti prodat u inostranstvo. Takav preokret mobilisao je sve unutrašnje snage Timura Apakidzea. Ruska flota nosača aviona nije smela da tako neslavno završi svoje postojanje - tolika pokolenja pilota i mornara su činila sve moguće i nemoguće, zamislivo i nezamislivo da bi flota opstala. I ponovo su se pohlepni rezoni jednih razbili o odvažnost i junaštvo drugih. Iste godine su na palubu "Admirala Kuznjecova" sleteli prvi avioni, uskoro se pojavila čitava eskadrila. U najteže doba duhovne malaksalosti izvojevana je velika pobeda ruskog duha. "Admiral Kuznjecov" je ostao u sastavu Severne Flote i ruska grupa nosača aviona je već 1996. godine krenula u borbeni pohod u Sredozemno more. Sve do danas, to je bio prvi i zasad jedini borbeni pohod. Istina, grupa nosača aviona Severne Flote je u proleće 1999. godine trebalo da još jednom poseti Sredozemno more. I to ne zarad obavljanja vežbi, već radi zaštite pravoslavne braće - Srba; prvo da bi sprečila, a potom i prekinula varvarsku agresiju NATO-a na Jugoslaviju. Nažalost, do toga nije došlo; političko rukovodstvo zemlje je donelo odluku da u Sredozemno more pošalje stari minopolagač, sa čijim tehničkim karakteristikama i smislom misije se ondašnja hrvatska štampa sprdala. Uvidevši sav tragizam nastale situacije, Timur Apakidze je više puta izražavao želju da dobrovoljno krene na Balkan da bi lično učestvovao u slamanju agresije NATO-a. 

Teško je danas govoriti o razvoju palubne avijacije, međutim, o tome ipak treba govoriti. Mnogi stručnjaci su mišljenja da u uslovima kada je Rusija ostala bez velikog broja kontinentalnih aerodroma, dok raste broj lokalnih konflikata (tipa jugoslovenskog), okretanje ruske vojne strategije stvaranju flote plovećih aerodroma ne izgleda baš toliko fantastično. Jedan nosač aviona vredi 600 miliona dolara, i kad već Indija može da priušti takve brodove, onda je to zaista moguće i zemlji koja je prva ostvarila pilotirani let u svemir. Timur Apakidze je komandi ratne mornarice podneo program razvoja flote nosača aviona. Važno mesto u tom programu ima Ukrajina, pošto se jedina fabrika za izgradnju brodova-nosača aviona nalazi u Nikolajevu. I prvi korak u rešavanju tog problema bio je dogovor za korišćenje simulatora "Nitka" na Krimu. 

Zamenik komandanta pomorske avijacije general-major Timur Apakidze je u leto 2001. godine poginuo tokom pokazne vežbe na prazniku u gradu Pskovu. Nije se katapultirao iz neispravnog aviona, pošto je ovaj leteo pravo na stambeni blok. 

Ubrzo posle pogibije Timura Apakidzea, po prvi put u poslednjih deset godina, nekolicina poručnika je 2002. godine u "Nitki" prošla obuku za rusku flotu nosača aviona.