Tomislav Lovreković: Draža je OK, ali rehabilitujmo i JSO!

I tako je, navodno, Vučićev režim prvi od devedesete pa naovamo skupio hrabrosti, razbio čelične zidove komunističkih laži utkanih u našu istoriju i pokazao spremnost da se bori za izgubljeno i duboko posrnulo nacionalno dostojanstvo – naglasak je, dabome, na reči “navodno”, kao što je sve osim izdaje i prodaje srbskih interesa navodno u Vučićevom radu i radu njegovih saradnika, iznutra i spolja.

Da je zaista mislio na nacionalno dostojanstvo, glavni cirkuski akrobata Balkana, rehabilitovao bi Dražu tiho, ali bi jednu drugu nepravdu ispravio mnogo glasnije i odlučnije – samo, ko će misliti o nacionalnim interesima kada budžet uređuje MMF, kada se Kosova i definitivno odriče, kada unutrašnju politiku definiše Bler, spoljnu Merkelova, srpske njive su preodređene za Monsanto, drumovi (i po koja žena usput) za NATO vojnike, a strateški sistemi za krupne međunarodne kapitaliste?

Drugim rečima, u atmosferi potpune i defakto okupacije, ne može Kvisling pričati o dostojanstvu i ne mogu podanici klicati slobodi. Vučić, dakle ne samo da nema hrabrosti (manje bitno), nego nema ni želje, a ni dozvolu (najbitnije) da nakon bezmalo trinaest godina pokrene jedno pitanje – kome smeta JSO i da li nam je danas, kada su terorističke pretnje na jugu sve oštrije i izvesnije, ta jedinica potrebnija nego ikada? Sve i da je žuta propaganda tačna i da je vrh Jedinice bio upleten u kriminal (nećemo ulaziti u tu polemiku ovaj put – dakle zanemarimo ovo tradicionalno “za” i “protiv” Legije, Zvezdana i ekipe), šta je sa stotinama njenih pripadnika koji su časno, odano i pošteno služili Srbiji i njenim interesima godinama? Zar je politički revanšizam dovoljan da se odreknemo najboljih koje imamo?

I, konačno, sa čim ćemo protiv/pred velikoalbanske snove i pretenzije – ili je upravo to plan Vučića i onih za koji rade, da ne idemo protiv, već za iste? Rehabilitacija i reaktivacija svih onih poštenih i časnih pripadnika JSO i ponovno pokretanje te jedinice, bez bilo kakve sumnje i dileme, danas bi značilo buđenje ne samo više puta spomenutog dostojanstva, već i dokaz da je Srbija spremna. Značilo bi upotrebu i zaštitu dve reči koje su u Vučićevom kabinetu depešama (a depeše vode i uređuju ovu zemlju) zabranjene – integritet i suverenitet. Beretke su sinonim za njih. Politika gde “imamo prijatelje svugde” sinonim je za klečanje pred Ramom, briselski sporazum, a sutra ko zna, za Medveđu, Bujanovac, Rašku gde je srbska zastava zabranjena baš kao što je to danas na KiM ili u Crnoj Gori.

Nije poenta zabraniti Beretke, kao simbol i kao realnu snagu – poenta je dozvoliti one procese u kojima bi oni bili smetnja. Što pre otvorimo oči, to će biti bolje. One oči koje su Dražom dobrano zamazili.