„Orlići“ su uzleteli na svom unutrašnjem gospodstvu i igranju za viši cilj

Piše: Radovan Tvrdišić,

Verujem da se ništa u životu ne dešava slučajno i bez nekog dubljeg smisla.

Verujem da svi dobijamo znakove pored naših životnih puteva koji nam, ako ih uočimo, mogu pomoći u donošenju ispravnih odluka.

Isto tako verujem da je današnji grozničavi, apatični i  preinformisani čovek najčešće nesposoban da ih uoči, zastane i protumači.

Ali, i najbrži životni vozači na velikim raskrsnicama barem za trenutak uspore i pažljivije osmotre signalizaciju.

Na kolektivnom nivou, potencijalnu snagu širih društvenih putokaza imaju veliki politički događaji, jasna unutrašnja ili spoljnja pretnja, ali i najveći nacionalni sportski dometi.

Takvu potencijalnu snagu ima i trijumf mladih fudbalera u dalekom Novom Zelandu.

Posebno ako znamo odakle su ti momci došli.

A došli su iz fudbalskog sistema jedne ponižene zemlje, sistema  koji je u očima javnosti već dugo simbol poraza, beščašća i korupcije.

Nameće se logično pitanje, kako je moguće da neko ko dolazi iz takvog ambijenta postane prvak sveta u fudbalu (koji je od hapšenja Blatera više od najvažnije sporedne stvari)?

Odgovor na ovo pitanje mogu dati svi oni koji malo zastanu i iskustvo ovog sportskog podviga protumače kao znak za čitavu Srbiju.

Šta sve piše na tom znaku?

Piše da je ovaj trijumf ostvarila zajednica ljudi koja je pred sobom imala jasan cilj i jasnu volju da taj cilj i ostvari.

Iz takvog jedinstva cilja i jedinstva volja stvorena je unutrašnja atmosfera zajednice koja je iznedrila odgovornog i mudrog trenera, najboljeg golmana, napadače odlučne da reše utakmice, ali i sve ostale koji odbranu svoga gola doživljavaju kao odbranu Srbije, a u napadu igraju po devizi „nema povlačenja, nema predaje“.

Šta još piše na znaku pored našeg zajedničkog puta?

Piše da je za svaki istinski uspeh koji jedini može postati kolektivno nadahnuće neophodna lična skromnost i unutrašnje gospodstvo kako u međusobnim tako i u odnosima sa svojim protivnicima.

U slučaju orlića ovakvom unutrašnjem raspoloženju doprineli su i mediji jer su u svojoj početnoj nezainteresovanosti ostavili pojedince nevidljivim za širu javnost.

U očima naroda i glavama igrača igrala je Srbija a ne tetovirane zvezde od čijeg raspoloženja sve zavisi.

Pobeđivali su pristojni i dobro vaspitani momci iz komšiluka a ne egostični ekscentrici.

Šta još piše?

Ushićenje podviga daruje se samo onima koji imaju veru i nadu u pobedu. Malodušni i očajni neće biti sposobni ni za borbu ni za pobedu.

Sa verom i nadom pobeda dolazi i posle četiri uzastopna produžetka.

I šta piše na samom kraju?

Neophodna je ljubav. Ne ona jeftina i holivudski patetična već ona višeg reda, nesebična i dostojanstvena sposobna da palog podigne, poletelog spusti a sve zarad višeg zajedničkog cilja.

Iz takve ljubavi potekle su i suze olakšanja, pobede i radosti.

To su poruke poslate iz dalekog Novog Zelanda. Ovakve poruke su nam prethodno ostavljali i košarkaši, vaterpolisti, odbojkaši ali i atletičari, kajakaši i naravno Novak Đoković koji kao višestruki najbolji sportista planete ne propusti ni jednu priliku da istakne vrednost i značaj svog tima i da sa dva trenera bude jedinstven slučaj u čitavoj teniskoj istoriji.

Svi ovi putokazi i dalje stoje.

Da li će biti pročitani kao obične i slučajne sportske pobede ili kao okrepljenje i uputstvo za izlazak iz kandži sveopšteg poraza i predaje - zavisi od svih nas.