405 godina od smrti Karavađa

Prošlo je 405  godina od kad je umro genijalni slikar Renesanse Mikelanđelo Merizi  poznat kao Karavađo (1571-1610). 

Umetniku  sazdanom od strasti,  bujnog nerva  i sumnjivog ponašanja,  geniju  i ubici,  vunderkindu  i bestidniku,  koji je s nogu na glavu prevrnuo italijanku umetnost  svoga vremena,  ostavivši za sobom dubok trag  koji se prepoznavao u slikarstvu mnogih pokoljenja,   povodm  obeležavanja  godišnjice smrti bilo  je priređeno  nekoliko izložbi.

U Rimu je tako bio prikazan crem de la crem, ono čemu  je nesumnjivo pripadalo delo Karavađa,  u Londonu su skupili „Prijatelje i dušmane Karavađa“,  dok su u Firenci,, gradu u kojemu jubilar kao da nije nikad ni bio, pokušali da  ispričaju o nepoznatim vezama slikara i njegovih sledbenika sa prestonicom Medičija.

Izbor  toliko čudan koliko i zakonomeran: slikar  kao zvezda koja se gasi i  slikar nestao  u beskonačnosti,  to su zapravo i najprohodniji putevi za izučavanje Karavađa. 

Nema sumnje da   bi  sve to samog Karavađa itekako zabavljalo.

On je znao svoju cenu i uvek je bio spreman da kod drugih,  svejedno da li su mu to  bili prijtelji ili dušmani, prepozna  znake podražavanja,  na ovaj ili na onaj način.

Pričalo  se da  u zamenu za informaciju   o podrugljivcima, „špijun“  nije tražio od slikara  novac ili neku privilegiju,, nego da je zahtevao da nauči  da slka „zasenčenu figuru u stilu Karavađo“.

Efektni sliakrski postupak koji ima konkretnu cenu  retka je pojava   u istoriji umetnosti.

A tek zvanje „genijalnog čudovišta“  koje je italijanskom umetniku „dodelio“  španski živopisac i teoretičar umetnosti Vičenco Karduči  1663. g.,  nažalost iz oblasti slikatrstva je prešlo u etički  sektor.  Karduči je govorio o nasilju niskog naturalizma   nad uzvišenom zamisli sižeja, dok su  se romantičari posebno laki na suze i uzdahe u XVII i XIX veku više intersovali o geniju i zločinjenju.

Pokazalo se,  bilo to nekom pravo ili ne,  da je pobedila druga tema.

Premda se izložbe, ni   jedna  ni  druga,   ipak ne postavljaju da bi se te dileme rasvetlile.

Karavađo - genije,  ali ne i zločinac,  nego najobičnija ološ

U suštini je Mikelnađelo Merizi bio genije,  ali ne i zočinac, nego prosto najobičnija ološ.

Rođen je 1517. u Milanu u pristojnoj porodici zidara i kćerke zemljovlasnika iz grada Karavađa  koja je bila pod patronatom udovice markiza od Sforca, bio je neobično obdaren,  ali sovjeglav  i nepredvidiv. Brižno negovanu majčinu želju o svešteničkoj karijeri isuviše brzo su pokopali,  pa se već u 12.  godini budući maestro Karavađo našao u majstorskoj radionici Ticijanovog učenika  i mesnog   uglednog   slikara Simona Petercana. Tu je on usvojio osnove lombardijske škole, ekspresivne i ne suviše brutalne, sa učiteljem putovao u Veneciju  što je bilo veoma značajno za njegov  profesionalni razvoj, svuda dospevao,  straćio sav novac koji mu je majka slala, svađao se  i tukao i prvi put oficijelno bio  optužen u vezi sa  jednim  ubistvom. Da li je on bio učesnik ili samo svedok tog zločina,  nije do kraja razjašnjeno,  ali je ipak morao napustiti Milano. Bilo kako bilo, tek se oko 1591.  g.  (neki istraživači tvrde da je to bilo znatno ranije )   on se obreo u Rimu.

Odjednom se osiromašen obreo u Rimu gde će,  što milom,  što silom,  ostati 15 godina

Osiromašio, bez  groša u džepu, bez slika  koje je ostavio  u Milanu, ali još uvek pod pokroviteljstvom,  živeo  je čas u jednoj, čas u drugoj kući,  čas radeći po narudžbini, čas „proizvodeći“ i na svojevrsnoj slikarskoj pokretnoj traci,  krpareći po tri „glave “ na dan i još pride dirinčeći  da otplati smeštaj i hranu svojim gazdama. U Rimu će Karavađo,  što silom,  što milom, ostati punh 15 godina.  Brzo je postao poznat,  i to pre svega po skandalima,  koji su nailazili na odobravanje u istoj meri kao i na zgražavanjne.

Prestižne naružbe su stizale jedna drugu,  ali je uspevao  da uradi  za sve naručioce za koje je u to  vreme i trebalo raditi – za najkrupnije kolekcionare, za nauticajnije katoličke sveštenike i bratsva, za nekoliko kardinala,  čak i za jednog papu.

Od slika cveća do religioznih tema

U početku su  mu  slavu doneli  rani radovi –podbuli mladi ljudi  u cveću i voću na koje  i  ime Karavađa prevashodno asocira.  Zatim dolaze velike narudžbe na religipozne teme. 

One  nisu,  onako  kako ih ih  je uradio lombardijski vunderkind,  bile manje provokativne od mladih  odrpanaca koji se stalno tuku po krčmama, sa prljavim noktima na rukama,  požutelim listovima na vencima ili crvljivim voćem na stolu.

Optužen da je u visoke sižeje uneo ogledala koja su odražavala  niski život

Glavna optužba na adresu Karavađa se odnosila na to što je on uneo u vioske sižeje ogledala  koja su odražavala  niski život. I tu se  poređenje sa Antihristom od slikarstva nije pokazalo odveć efektnim.

Njegova Majka Božja je podigla suknju poput pralje, njegova Sveta Ana ličila je na neku ne baš pristojnu staricu, Hristos je bio isti krčmar,   slikarev prijatelj, u prvom planu na njegovom platnu  su svetiteji pokazivali svoje prljave bose noge, dok je izuzetno „Uspeće  Bogorodice” ošamućivalo gledaoce bolesnim nateklim nogama Majke Božje.

Bilo je moguće,  zašto da ne,  pobuniti se protiv takvog „naturalizma“,  sprečiti  ga da  postane član „Akademije sveti Luka“,  ali biti  uzdržan pred majstorstvom  Karavađa   i njgevim čudesnim svetim egzersizmima,  retko je ko uspevao.

„Karavađizam” je postao prepoznatljiv u Rimu, ali preko stalnih posetilaca papske prestonice njegova slava se ubrzo  prenosila   po Evropi poput zaraze.

Rubens  i Lastman su se sreli sa Karavađom u Rimu,  dok je Velakseza i Rembranta njegova slava  doprla  okolnim putevima,  ali već sredinom XVII veka „karavađizam” je postao jedan od najrasprotranjenijih „akcenata“ u evropskom živopisu. Sam Karavađo je to predsosećao,  ali nije imao prilike da se i lično osvedoči. Od vremena milanskih skitnji nije odstupio ni za jotu.

„Nakon što b idanonoćno radio tokom   dve nedelje,  on se prepušato mesečnom  lenstvovanju.  Sa konopcem  o pojasu  prelazi iz jedne u drugu kockarnicu,  uvek spreman da se osvađa,  i da nekog uhvati za gušu,  tako da  biti u njegovom društvu  nije bezopasno“,  kaže se u  zapisu iz 1601.  g. koji  ostavio  jedan  njegov savremenik.

Godine 1603. Karavađa i nekoliko njegovih prijatelja su tužili sudu njihovi bivši prijatelji,   zbog uvredjivih pesmica,  zatim  su tužbe učestale, da bi  u maju 1606. g.  nakon što je  u tuči ubio jednog mladog Rimljanina, slavni slikar  je moro bežati glavom bez obzira.

Sledile su: Malta,  Napulj,  narudžbe slika,  tamnica, bežanje i smrt od malarije  u 38. godini   i to samo nekoliko dana pre pomilovanja koje je mu  bio papa pripremio.

Uzbudljiva i romantična biografija

Njegova biografija je romantična i uzbudljiva do krajnosti.

Takva je nastala odmah posle njegove smrti i njen osnovni,  srceparajući tok se dosada ni u u čemu nije izmenio.

Jedno vreme je bilo u modi  pozivavati se na Karavađa kao na pevača,  zaštitnika poniženih  i uvređenih siromaha,  drugom prilikom je uziman kao primer slatkoglasnog  tumača muške ljubavi, ali ipak stereotip „genije-ubica“ se najduže zdržao,  tim pre što je tim istorijskim tumačenjem  tako prijatno prikrivati sopstvene greške.

I to sve na opšte razočaranje mladih pobornika umetnosti koji od nje traže isključivo lepotu, a od umetnika malte ne svetost.

„Geniju   i zločinu se  prašta“,  ističu neki monstrumi savremene umetnosti.

I jednima  i drugima uputno bi bilo preporučiti da pažljivoi  pročitaju istoriju umtnosti,  i to čitanje da bude poučno. 

Rembrant je bio špekulant  i smutljivac,  Čelini - ubica, Rafael je umro od seksualne prezasićenosti,  Dega – antisemista…

Ali mi ih ne volimo zbog tih njihovih osobina i karakteristika...


Branko Rakočević