Maljevič u Tretjakovskoj

. „Crni kvadrat“ redovno pobeđuje na narodnim antirejtizima  ruskog slikarstva

. Trojičin dan u Vitbesku

. Čašnjik i Sujetin najbolji đaci u Manjevičevom „razredu“
 
Maljevič: „Suprematizam  je zato i došao do bespredmetnosti da bi sazdao novi  duhovni i utilitarni svet“.

U dvema salama Tretjakovske galerije  na Krimskom Valu u okviru obeležavanja jubileja rodonačelnika suprematizma,    održana je izložba pod nazivom  „Biće nas troje“  na kojoj su predstavljeni radovi suprematista  Kazmira Maljviča i dva njegova najbliža učenika –Nikolaja Sujetina i Ilje Čašnika. Ukupno je izloženo oko sto eksponata,   od kojih je većina prvi put.

I ove dve dvorane,  kako porenmose ruski mediji koji redovno prate najznačajnije kultirne događaje u scvetu,   krcate remek-delima vizionara,   u stanju se da preobrate u suprematirsku veru i najveće skeptike.

 Ova ekspzocija pokazuje ono što se dešavalo u stvarlaštvu vizionra pre njegovog revolucionarnog otkrića,   i kako su njegovi najbliži saradnici,   svaki na svoj način,   razvijali metod koji im nije dozvoljavao da se zasite i sklone na počinak u surovoj dogmi.

 Izložba  je slična uveličavajućem fragmentu suprematičkog kosmosa. 

Utemeljivač-Kazimir  Maljevič,   a uporedu s njim leteće paralene figure-njegovi učenici saradnici,   a,  ponekad i protivnici: Ilja Čašnik i Nikolaj Sujetin.

 Trojičin dan u Vitebsku

Fragment supermatičkog kosmosa nazivamo zato što je pristalica suprematizma bilo više od troje. 

A ova trojica su se susrela u Vitbesku  gde je Maljevič  1919. g.  došao da predaje u mesnoj slikarskoj školi na poziv Lazara  Lisickog,   koga je opet sa svoje strane,  pozvao Mark Šagal kao predavača u Narodnoj umetničkoj školi.  Maljevič je ubrzo  u suprematsku „veru“  preobrazio ne samo učenike,   nego i predavače. Završilo se tako da je Šagal ljut na „prebege“ napustio  rodni grad. A nešto  kasnije,   u avgustu 1920.  ode i Lisicki.

Izražavajući se vojnim stilom,  Maljevič je tada zauzeo Vitebsk. 

Tribine i ulice,   izložbe i sve druge javne manifestacije ukrašavali su i kitili  njegovi učenici.   Nije bilo pogodnije vreme za osnivanje međusobno  čvrsto učvorene  slikarske grupe.  I to je on učinio u proleće   1920.  g.  kad  organizuje od učenika i nastavnika grupu „Unovis“,   „Utverditeli novogo iskusstva“ („Garanti novog slikarstva“),   pa je već u avgustu  s ponosom mogao uskliknuti „Ima nas  36 članova.!“

Sa današnje distance teško je pojmiti  odušeljenje i entizjazam UNOVIS-a: slikarima je bilo malo to što  su razradili program  i statut svoje organizacije,   obrazovali  Stvarlački savet,    nego su  našili i crne kvdarate na belom fonu na rukavima svojih sakoa kao prepoznatlljive znake članova UNOVIS-a. 

Na kolektivnoj fotografiji članova grupe iz 1922.  Objavljenoj u kataloge  izložbe „Biće nas troje“  vidi se ushićeni Ilja Čašnjik s  leptirom,   u  sakou sa crnim kvadratom  na rukavu. Sve to pomalo liči na neku igru ili performans.

Neće proći ni sedam punih godina,   a umirući od zapaljenja trbušne opne  27.  godišnji  Čašnjik će reći svom prijatelju Kolji Sujetinu:

„Poruči Maljeviču da sam umro kao sliakr nove umetnosti.“

Na njegovom grobu će kasnije biti postavljen beli kamene sa crnim kvadratom.
 
Isti takav kamene će 1935.  Sujetin postaviti i na grob Kazimira Severonoviča.

Zahvaljujući tome što  je na izložbi bilo tesno,   novi naraštaj suprematista  morao je da uči i radi brzo. Osvajati novo je izvodljivo samo ako se to čini postepeno,  kroz razne pejzaže  i portret Maljevičeve matere. Crtež pod nazivom „Izolda“, započet  1910,   prelepa ženska glava  pokazuje nam Maljeviča „nadničara“ koji nastoji da zaradi za život. Dva njegova  živopisa- „Suprematizam. Pravougaonik i krug“ iz 1915,   na kojima su crno sunce i plavi pravougaonik u praznini belog fona,   kao i „Žena s crnom pilom“  njegovog učenika Sujetina (1928-1929)-demonstriraju kako treba da izgledaju završeni suprematski radovi.

Ostali eksponati - sve sami crteži

Ostali eksponati na izložbi „Biće nas troje“  su crteži. Ali pred likovnom publikom u Tretjkovskoj,   ističu ruski mediji,     nisu ni u kom slučaju bezvredne eskize,  jer jednostavno 1920–ih godina u vreme opšte oskudice u Sovjetskoj Rusiji  u svemu i svačemu,   teško se mogao nabaviti materijal za crtanje i slikanje  i svaki rad bi lako mogao postati ukras  na zidovima bilo kojeg sovjetskog nadleštva,   toliko je malo bilo slikarskih dela,   pošto  jednostavno umentici nisu imali   na čemu da rade.

Čašnjik i Sujetin-najbolji u Maljevičevom „razredu“

Čašnjik i Sujetin  su shvatali i usvajali Maljevičeve principe brže i bolje od drugih i za razliku od drugih svojih „drugova iz razreda“ išli su  dalje i odlučnije u odbacivanju konvecionalnih formi. Pri tome,   dkakako,   nisu gubili svoju individualnost. Očigledno je na primer,   da je Sujetin naginjao k simbolizmu,  često završavajući kompozicije ovalno,  i radeći čak na adaptaciji suprematističkog  jezika  na sižeje iz prošlosti  kao što je na primer „Majka Božja s mladencem“  iz 1927.

Čašnjik je pak više bio usmeren k arhitektonskoj  formi preferirajući da slika  sa osećanjem nadahunuća i poleta na velikim visinama,   i jedva ga je ko lično poznavao.

Najbonji Čašnjikov rad visi u madridskom Muzeju Tisen-Bornemisi  – poput jedra u crnini prostora,  skoro trodimenzialno. 

Na ekspoziciji „Biće nas troje“  izložen je jedan njegov sličan rad –suprematska kompozicija  kombinacije akvarela i olovke iz 1925. g.
Čak među vatrenim (i što nije manje važno-talentovanih) pristalica „partije suprematizma“  takvih vernih privžrenika,   kao  što su bili Ilja Čašnjik i Nikolaj Sujetin bilo je malo.

Maljevič ih je u pismu Punjinu ovako okaraktrisao: „Nas troje činimo bazu  novog... mi težimo  ka ostvarenju suprematske  forme.“

Pod „suprematizmom  „ Maljevič je podrrazuevao  program  životnog ustrojstva: 
„Supreatizam je  zato došao do bespredmetnosti  da bi  sazdao novi duhovni utilitarni svet. Ironija sudbine  je  pokazala se u tome što je utilitarni svet  progutao bespredmetnost“. 

Razlog je s jedne strane bilo vreme,  i to ne baš vegeterijansko.  I radovi  Sujetina i Čaškina  na dizajnu  porcelana čijem se uspehu radovao Maljevič početkom 1920,  -ih godina  razmatrani su samo u sklopu „eksperimenata za dalji rad“. 


Od sredine 1930-ih  postalo je jasno da takvog nastavka neće više biti,   a dizajn porcelana i izložbe su postale  predeo iz kojeg je suprematizam prognan „van“. S druge strane,   čak za Sujetina,  koji je tražio svoje prilaze k bespredmetnoj apstrakciji,  suprematizam je bio suviše hladan.
U katalogu ove izložbe može se pročitati ovakvo njegovo razmišljanje:

„Suprematizam je sama apstrakcja. U njemu nema zemlje ni ničeg  čovečjeg.“

Pozajmica iz  fonda Sepherot Foundation

Svi radovi su pozajmljeni iz kolekcije izvesnog fonda Sepherot Foundation registrovanog u Lihenštajnu.

Predstavnik Fonda ne navodi ime vlasnika (jednog ili više),   ali,   kako ocenjuju ruski mediji u napisima o ovoj  iložbi,   ima razloga   pretpostavakama da iza  ovog  fonda,  koji sve češće figirira na ruskoj art-sceni,   stoji oligarh  Aleksandr  Smuzikov.

A kolekciju je dobio od Garia Taticincjana,   koji se još uvek sudi sa Lavom Nusbergom oko  dela Maljeviča i njegovih učenika.

„Crni kvadrat“ Maljeviča  redovno pobeđuje na narodnim antirejtinzima  ruskog slikarstva

Maljevičev „Crni kvadrat“  redovno pobeđuje na narodnim rejtinzima  ruskog slikarstva.  

Nazvan velikim slikarem „nulte forme“  on do dana dnašnjeg razdražuje čak i plaši gledaoce    koji se svakodnevno suočavaju sa  analognim životnom prazninama (dovoljno se zagledati samo u pravouganu rupu  iskopanu na placu izgorele kuće   Arsenija Tarkovskog,  koja zija pustinjskim čeljustima već pet godina,   napominju ruski mediji).

Ta „urbana majstorija  „ je snažnija od  svakog „Crnog kvadrata „!  

Energija ljudi koji osećaju da se svet neprstano menja

Kustoskinja ove  postavke Tatajana Gorjačova je usepla  da razmeni  energiju ljudi  koji osećaju da se svet nepresatno menja,   jezik kojim  su navikli da govore oni što nas okružuju  odlazi u prošlost,   a nove forme su nepohodnost,   a ne svojevoljnost.

Kao primer ovoj tezi može da posluži  Čašnjikova  „Kompozicija sa crveno-crnim krugom i belim pravougaonikom“  nastala 1924. (svi nazivi su opisani kao muzički komadi klasičnih kompozitpora: suprematističke  kompozicje su anonimne  i u početku su izlagane bez autorskih imena).

Ta bi stvar trebalo da bude u znaku „Ulaz zabranjen“,   ili prostim naordnim rečima kazan „cigla“,  koji je Ženevska konvencija Lige naroda  priznala kao opšte pravo u celoj Evropi  tek u 1931.  godini. 

Konačno,   razlika između metafizičkog traženja  suprematista i saobraćajnih  pravila   je velika,   ali se ne može zanemariti taj preokret u našim doživljajima gradske vreve   nastaao zahvaljujući  sveobuhbvatnoj unifikaciji    i ratifikaciji  opštih pravila i šablona.

Za Čašnjika,   kao i za Ligu naroda važno je bilo  samo jedinstvo  i prozračnost   znakovnog sistema.

Drugo je pitanje što u umentosti to nije moglo biti  ostavreno,   na sreću.

Ali vektor   suprematistima je izgledao sasvim pravilan. Makar kako se odnosli prema globalizmu i uravnilovci,  ravni redovi nameštaja  i polica u supermarketima s  i stom robom,  taj put  je avangarda  predskazala,   i nije bilo slučajno da su i  Maljvič,   i Čašnjik,   i Sujetin,   u jdnom momentu odlučili da otputuju u Nemačku na rad u Bauhauzu.

Nažalost nije im se dalo da  taj plan  i  ostvare.  Čašnjik je umro od upale trbušne opne   1929,   Maljvič je preživeo dojave i GPU  i preminuo 1935.

Tada su pragmatici poslednji put raspravljali o vizionarstvu.

Sujetin je  uspeo da se više ili manje uklopi u novi život i da uradi dizjn za paviljone SSSR-a na svetskim izložbama,   na kojima su bile okačene slike akademika  prtiv kojih se Maljevič borio.

Ne bi bilo zgoreg da se trenira apstraktno mišljenje

 Da li bi se moglo konstatovati da se  i u današnjoj Rusiji društvo orijentiše po pravilima suprematizma,   a odmara po  šablonu  socrealizma uživljavajući se u junake sporta i filma  smatarjući ih svojim idolima. Otuda,   možda,   ne bi bilo zgoreg da se trenira apstraktno mišljenje,   kako se ne bi upalo u lepnjivu,   žitku masu  brzorasvorivih  idola.   

Sprematizam  - obeležje slikarstva  XX veka

Suprematizam je besumnje osobena  pojava u  istoriji umetnosti HH veka.

Treba istaći da se za razliku od dela XIX veka osobenost  apstraknih radova HH veka shvata i tumači    zantno složenije.

To što  grafika predstavljena na izložbi „Biće nas troje“  potiče iz kolekcije Gari Tatincjana  javno niko ne  govori,   ali je o to napisano u ktalogu ekspozcije.

Ruski likovni kritičari   porede fotografije radova  koji su izlagani u galeriji Gari Tatincjana  2006. g i slike na ovoj ekspozciji  i zaključuju da se radi o istim  stvarima.

Sve zamršenija priča o Maljeviču

Ovim  priča o Maljeviču postaje zamršenija. Grafike potiču iz kolekcije Lava Nusberga koji se smatra za najvećeg koleckionara suprematizma,    a koji inače  od 2009.  vodi spor s Taticjanom zbog Maljevičevih radova. Kako tvrdi Nusberg,   on mu  je predao 11 Maljevičevih slika za prodaju,   ali u zamenu nikad novac nije dobio,   niti je radove ikad posle toga video. On dalje tvrdi kako je zbog toga bio priunuđen da Tatincjanu proda još 98 radoa za 2,6 miliona dolara ,  premda je njihova cena  najmanje pet miliona. Sudski spor se otegao na nekoliko godina.

Nedavni se  desio  obrt - sad je Tatincjan podneo optužni zahtev  kojim od Nusberga traži 60 miliona dolara!  Galerista tvrdi kako mu je Nusberg prodao  falsifikovanog Maljeviča,   a spor se nalzi pred sudom u Njujorku. 

Kolekcionar   se pak brani da je slike  kupio od Ane Leporske,  koja je nasledila kolekciju  1935.  godine posle  Maljevičeve  smrti. Kao dokaz originalnosti  tih  slika,   Nusberg  je priložio nalaze eksperta za rusku avangardu Aleksnadre Šatskih  koja ne sumnja u originalnost   grafike.  Međutim,  dve godine  ranije gospođa Šatskih je došla do savim drugačijeg zaključka. Ona je ustanovila da su 30  radova-falsifikati. Tada  je izjavila kako je to zaključila  primenom bukvalno-brojčanog kodiranja  koju je izumio sam Maljevič radi identifikacije svojih radova.

Vodeći specijalista Tretjakovske galerije za stvaralaštvo Maljeviča i kustos  izložbe „Biće nas  troje“,   Tatjana Gorjačova,  uopšte i ne sumnja u orginalsnost izloženih dela. Sama činjenica što se  kolekcija fonda  Sepherot Foundation postavlja u jednom od vodećih nacionalnih muzeja zemlje,   morala bi sama po sebi biti verodostojna potvrda autorstva.  I konačno,   teško je zamislivo  da bi glavni specijalista za Maljeviča u nacionlnoj,    Tretjakovskoj galeriji,   kao i direktorka Galerije Irina Lebedeva mogli toliko rizikovati izlažući falsifikate.

Izložba koju prate razna nagađanja

I tako je u Tretjakovskoj  otvorena izložba koju prate  razna nagađanja.

Ona u mnogome bca više svetla na samu evoluciju suprematizma  i stvaralaštvo  osnivača  tog pravca i njegovih učenika. 

Međutim,   zamršena  u  mnogim aspekatima,   istorija kolekcije  nagoni specijaliste i poznavaoce   na sumnju - da li zaista originalnog Maljeviča  i njegove učenike gledaju na ovoj izložbi,   prenose ruski mediji. 

Ipak: protivurečnost supermartističke utopije

Makar koliko god to izlgedalo čudno,   nova kamerna iuložba daje mogućnost da se oseti  sva protivurečnost supermatističke utopije.

Koja sadrži maštu  o prokopu u „7. izmirenje“ o kome je sa uzbuđenjem  razmišnjao Ilja Čašnjik  praćena  žudnjom  da se oseti snaga zemnjine teže.

Ali više od svega to se može osetiti na delu izložbe na kome su predstavnjene Malevičeve slike.

Njihov je spektar širok:  od ranih  impresinističkoih platna  do jednog od orvih supremstičkih radova: „Pravogaonik i krug“,   od crteža stilizovanog devojačkog venca za omotavanje sapuna do realističkog portreta matere  iz 1932. Za Maljeviča,   tog čoveka-institucije,  teoretičara i slikara u jednoj ličnosti,   slikarstvo je bilo način poznavanja,   osvajanja  i promene sveta.

Suprematizam – samo jedna etapa u neprekidnom kretanju tog velikana

Otuda je tesna povezanost suprematizma sa utopisitičkim traganjima  početkom  HH veka jsno isponjila u razdelu postavke  u kome su predstavnjeni radovi Ilje Čašnjika.  Njegova grafika je jedno od najupečatljivijih utisaka izložbe.

U radovima „od istog  suprematiste“,   kako ga je nazvala  kustos izložbe Tatjana Gorjačova,  utopija maljevičesvskiih „lanetarnih letača“ izgleda da je  vrlo blizu da se utisne u život.


Branko Rakočević