Kako smo odlazili ocu Nikolaju Gurjanovu

Za susret sa ocem Nikolajem Gurjanovim moram da zahvalim muslimanki, supruzi mog tjumenskog druga Stepana iz Tjumena. Stepan je rodom iz proste zemljoradničke porodice, gde ih je bilo devetoro i pripadao je, danas retkoj, vrsti ljudi, čije „da“-je „da“, a „ne“-je „ne“, a svako lukavstvo ih zbunjuje i navodi na stid. Našavši se u gradu, nisu se žurili sa životom, provodeći ga temeljno i ozbiljno. I kada su morali da biraju, tri puta su merili, a ako su se već prihvatali posla-hvatali su se u koštac sa njim. Gospod voli takve, a sugrađani trpe jer su pouzdani.

Kada je Stepan prišao Crkvi, mnoge stvari je rešio u životu da promeni. Prvo je otklonio na flašama mineralne vode „Tjumenska nova“, koja se puni kod njega na izvoru u rodnom Isetsku, krstiće sa hramom na etiketama. Ljudi bacaju flaše u đubre-i dolazi do toga da se i sveti krstići bacaju, a to je pravoslavnima nedopustivo. On se sa protom oko toga posavetovao, i ovaj ga vatreno podržao. Prikaz su umanjili kako bi se detalji izgubili i beše dobro.

Kada je moj drug malo uznapredovao u duhovnom životu, pogledao je na svoju porodicu. A kod kuće mu je žena-muslimanka. I neka su dvadeset godina proveli u ljubavi, i neka će uskoro doći i unuci, ali svejedno je muslimanka! U Crkvu ne ide, duhovnu literaturu ne čita, i ka duhovnim stremljenjima supruga se odnosi sa nipodaštavanjem. Dešavalo se, pokušavao je da je prosveti, ali mu to nije polazilo za rukom. I onda je Stepan rešio da pronađe sebi ženu pravoslavnu, duhovnu, da se drže za ruke, zajedno nedeljom u hram da idu! Počeo je da se okreće za mirjankama u crkvi, da razgovara sa njima na različite duhovne teme, da im udeljuje osmehe. Naš sveštenik je video da neće izaći na dobro, pa je savetovao našem drugu da reši taj problem sa nekim duhovnim ocem.

I Stepan mi predloži da odputujem sa njim na Zalit starcu Nikolaju Gurjanovu, i još na Valaam, gde su mi živeli prijatelji. U manastiru nije nikada konačio, a mnogo je želeo to.

Na Severnom Atosu smo dočekali dan prepodobnih Sergeja i Germana, Valaamskih čudotvoraca, i dobili toliko blagodati od Boga, da se rečima ne može opisati, posle čega smo se uputili ocu Nikolaju.

Na Zalit smo stigli rano ujutru. Bio je tih, sunčan dan. Jezero je sijalo, poput ogledala. Izašli smo na pristanište, u daljini smo ugledali mršavog čoveka u poderanoj mantiji. Figura nam se učinila neverovatno poznata. Prilazimo bliže-a tamo otac Nikolaj iz Tjumena, koji nas je blagoslovio za ovo putovanje! Ispostavilo se da se, umesto sanatorijuma na more, gde je trebalo da popravlja zdravlje, on uputio ocu Nikolaju! Sa protinicom i ćerkom Serafimom iznajmio je kućicu na ostrvu i svakog dana se hranio razgovorima sa ocem. To mi je, kaže, za zdravlje mnogo korisnije od svih sanatorijuma zajedno! I poveo nas je u goste- na uhu sa giricama.

Dobro se potkrepivši, uputili smo se starcu Nikolaju Gurjanovu, čija je malena zelena kućica stajala u susednoj ulici, pored groblja. Još u putu do ostrva imao sam želju nešto da mu darujem, ali šta? Knjige, ikone-sve su mu to i bez mene darivali. A sa Valaama sam imao veliku prazničnu prosforu koju mi je blagoslovio srbski jeromonah, čiji manastir su bombardovali američki „mirotvorci“. Tu prosforu sam čuvao i sada sam rešio da je darujem ocu Nikolaju. Od svetog praznika iz čistog srca! Prva osoba koju smo primetili pored kućice oca bila je poznata kelejnica, koja je volela da tera štapom fotografe. Ona je i sada stajala na svojoj bojnoj poziciji i grdila nekog neuspešnog fotografa koji se osmelio da fotografiše baćušku. „Aha-vikala je ona po svoj ulici, sada će te da se nafotografišete,a onda ćete otići u grad da prodajete! Sve vas dobro znam!“ Čovek se branio da je to za uspomenu, za čitav život, a ona je vikala sve glasnije i osilila se da ga ćušne štapom. Baćuška Nikolaj joj je nešto tiho prošaputao, i ona je nezadovoljna ušla u kuću.

Kada je došao red na mene, uzeo sam blagoslov od oca i izvukao svoj poklon. Otac Nikolaj je uzeo prosforu, malo je držao, pogledao i odjednom rekao, gledajući me u oči: „Hoćeš li je uzeti od mene?“ Malo sam se zbunio, ali odgovorio: „Od tebe ću uzeti.“

Sva pravila pristojnosti od neočekivane situacije sam zaboravio! Prva misao u glavi: „Uskoro ću umreti“. A onda druga, prijatnija: „Verovatno ću postati episkop“. Vama je to smešno, ali meni tada nikako nije bilo do smeha! Na sreću, ni jedno ni drugo sa mnom se nije desilo.

Onda mi je otac Nikolaj naredio da skinem košulju, pomazao me svetim uljem i blagoslovio pred rastanak. Ništa ga nisam pitao, samo sam želeo da vidim pravog Božijeg čoveka, svetionik vere u bezbožnom svetu, onoga koji je hranio mnoštvo verujućih u našoj zemlji.

Potom smo se uputili u hram svetog Nikolaja kako bi se pomolili čudotvornoj ikoni Majke Božije „Blagodatno Nebo“. U teškim, mutnim vremenima, sa ikone je bila ukradena srebrna riza, i kada je otac Nikolaj došao na ostrvo, potrudio se da odene obraz Majke Božije u dostojan ogrtač. Igumanija Tavita iz Sveto-Duhovskog manastira u Vilnusu dve godine je šila rizu od plavog pliša. Kada je riza bila gotova i položena na ikonu, igumanija Tavita se upokojila posle dugotrajne bolesti. Riza, koju je ona sašila, idalje ukrašava sveti obraz.

A evo šta se desilo sa Stepom. Starac Nikolaj, ga naravno nije blagoslovio da se razvede od žene muslimanke, već ga je posavetovao da svoju veru pred njom ispoveda delima. I da se prepusti volji Božijoj. Tako je moj drug i učinio. Nekoliko godina ga je supruga gledala i gledala, i naposletku isto u Hrista poverovala! Jer srce koje voli ne možeš prevariti: videla je ona, da se muž zaista mnogo promenio,i to na bolje. Jednom prilikom on dolazi kući, a ona njemu: „Tvoj Bog-Istinski, i ja ću postati hrišćanka!“ Krstila se, a onda su se i venčali i sve im je krenulo, Slava Bogu! To bi bio kraj priče, ali, nedostaju latice.

Mudrovao, mudrovao Stepa kako da Bogu ugodi, pa rešio da u rodnom Isetsku sagradi hram. Jer kako dođe u domovinu-a ono četiri sela okolo, a krstovi samo na grobljima. Sve hramove boljševici uništili, a nove niko ne gradi. I reši Stepa da taj nesporazum ispravi. Trebalo je tako da se desi, da su mu zemlju dodelili ne bilo gde, a pravo na teritoriji okružne bolnice, gde se skuplja narod iz svih krajeva! Crkvu su izgradili drvenu, svetlu, prazničnu, kao sa razglednice! Osveštali je u čast Kazanske ikone Presvete Bogorodice. Seoske bakice je prostirkama i cvećem ukrasile-pravo zadovoljstvo. Narod od jutra do mraka pritiče ; i krštenja i venčanja i opela, sve je tu! Stepa je pri hramu i trpezariju sa dva velika samovara napravio, da se posle službe čaj, piroške i slatko jede, i konak uz to-kako bi hotočasnici imali gde da prenoće. Formirala se predivna zajednica! Svi znaju jedni druge, svi se brinu jedni o drugima. Ako se neko razboli- posećuju, pomažu. O praznicima svi se zajedno raduju. Bio sam kod njih, mnogo mi se dopalo. Toliko da posle nisam želeo da odem...

Denis Ahalašvili

Sa ruskog Iva Bendelja