Tuđice nisu otmene reči

U opštem rastakanju svih socijalnih i kulturnih vrednosti napadno se zagađuju i naš govorni i pisani jezik. Suočeni s poplavom nepotrebnih tuđica, ali i s elementarnom nepismenošću mnogih poznatih javnih ličnosti (da o manje obrazovanoj množini čak i ne govorimo), jezikoslovci su se, vojnički rečeno, tiho povukli na položaje odsudne odbrane, štiteći preostale „crvene linije”. Bez pomoći i podrške obrazovanih laika drugih struka, jasno je da su oni sami nemoćni da štite lepotu i bogatstvo srbskog jezika.

Svedoci smo da su mnoge strane reči koje su, manje ili više nevoljno, prihvaćene kao dubleti vremenom istisle domaće izraze, nezamenljive do pre samo neku deceniju. Dok smo ranije letovali u raznim, mahom primorskim mestima, sada se odlučujemo jedino za destinacije. Mada tog izraza nema u šestotomnom Rečniku srbskohrvatskoga književnog jezika, ima osnova da se njime obogati naš jezički fond, ali ne po cenu potpunog progona njegovog domaćeg pandana – starog dobrog odredišta.

Naši dični političari svoje evropejstvo ne dokazuju delima i manirima, već „otmenim“ rečima. Tako su privreda i građani opterećeni doskora nepoznatim (v. izdanja Matice srpske) akcizama, koje bi, valjda, trebalo lakše da se podnesu od taksa, dažbina na robu ili trošarina. Taj novi, tako „mikofo“ zvučeći (i zvečeći) namet bilo bi valjda „prostački“ da se primenjuje, već mu jedino dolikuje da se implementira. Važnost pridruživanja srećnijem delu kontinenta pokazujemo izborom državnog sekretara za evropsku agendu, pa čak i postojanjem Uprave za digitalnu agendu. Skoro anahrono zvuči što MIP još uvek nije preimenovan u Ministarstvo za spoljnu agendu.

Kada je reč o struci i nauci, upotreba stranih reči delimično je izraz poslovičnog sindroma Sterijine Feme, a znatno više mehaničkog stvaranja jezičkih monstruma anglikanskog porekla  usled lenjosti duha. Otuđenje je verovatno najveće u oblasti računarstva. Suočen sa naslovom o, recimo, linkovanju šerovanih klipova, na dalje čitanje će se odlučiti ili informatički znalac ili nepopravljivi mazohista.

Zbog svog uticaja na javnost, maternji jezik najviše zagađuju javne ličnosti, posebno medijske „zvezde“, koje njim nikada nisu dobro ovladale. Za te ljude je razlika između dvojine i množine nerešiv problem, a glagol trebati retko kada ispravno koriste. Reći će: „Na grani je četiri gavrana, a ispod drveta su šest lisica“ i požaliće se: „Trebamo da odmorimo jer smo selili svo vreme.“ Neće razumeti da se, recimo, odmara prazna glava, da se seli nameštaj, a da treba (ne trebamo) znati da reč svo u srbskom ne postoji.

Poseban problem predstavlja sve upadljivije pretrpavanje rečenica poštapalicama. Za kratku vest da je, na primer, umrla trudnica, bar nekolikim voditeljima će biti potrebno mnogo vremena i zamuckivanja da izreknu verbalnu akrobaciju koja će, uz malo karikiranja, glasiti: „Imamo priču kako je jedna, da tako kažemo, trudnica na neki način umrla.” To će biti začinjeno, da opet lako preteramo, sa nekoliko „itd., itd.”, uz eventualno preciziranje da se taj neki (taj ili neki?) događaj desio u nekih (valjda: oko) osam sati.

Obuhvatna borba protiv kvarenja jezika je složena i prevazilazi domete novinskog članka. Međutim, jednostavna i lako primenljiva mera je izvrgavanje ruglu jezičkih ignoranata, ma ko da su.

Dr Zoran Radovanović

Profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu