Republika Srbska i NATO – kratko pamćenje ili loši političari?

O ulozi NATO-a i njegovoj agresorskoj politici prema srbskom narodu suvišno je pričati, ali se uvek treba podsetiti. Pomenimo, da je za samo poslednjih 20 godina NATO izvršio tri „objave rata“, ničim izazvane, srbskom narodu. Prva je bila operacija hrvatske vojske „Oluja“, a kojoj je NATO svestrano pružio vazdušnu podršku u uništavanju Vojske Republike Srpske Krajine, kao i to što je pod okriljem i oružjem NATO proterano sa prostora današnje Hrvatske više od 200.000 Srba.

Sledeća agresija NATO pakta je bila na Republiku Srpsku u kojoj je svestrano i otvoreno podržao druge dve vojske, a cilju umanjivanja snage Vojske Republike Srpske.

O ulozi ove zločinačke organizacije i agresijom na SR Jugoslavije treba uvek podsetiti. Sa Kosova i Metohije je pod NATO čizmom proterano takođe preko 200.000 Srba, a pod okriljem ove zločinačke organizacije, AP Kosovo i Metohija je oduzeta Srbiji.

Republika Srbska i NATO

Danas NATO polako ulazi u sve sfere života Republike Srpske, pa se tako i medijski promoviše, kako je to tobože jena demokratsko-socijalno-humanitarna ustanova…

Republika Srbska je sebi dozvolila bez odobrenja njenog naroda, da ima predstavnike u Komisiji za NATO integracije državne zajednice BiH. Tu komisiju je na sopstvenu štetu zajednički sa federacijom BiH i osnovala Republika Srbska mimo volje naroda.

Donedavno na čelu te komisije bila je političar iz Republike Srpske Ana-Trišić Babić koja je na sva vrata govorila i delovala u cilju uvaljivanja Republiku Srpsku u NATO, a komisija je sa druge strane potpisala i uradila niz koraka ka uvaljivanju Republike Srpske u NATO. Nije samo Komisija. Najviše od toga su učinili tadašnji predsednik Republike Srpske, Narodna Skupština Republike Srpske, i tadašnji član predsedništva Republike Srpske u Predsedništvu državne zajednice BiH, kao i predsedavajući Veća ministara državne zajednice BiH. Što je apsurd – ljudi iz različitih političkih opcija Republike Srpske.

Po isteku njenog mandata na čelo te komisije došao je Josip Brkić, a za zamenika je izabran Emir Suljagić – niko od njih nije predstavnik iz Republike Srpske.

I danas kao i za sve vreme delovanja te Komisije, Komisija pokušava uz podršku NATO i domaćih političara iz Republike Srpske, kako opozicije, tako i pozicije da pod okriljem državne zajednice BiH, uvali Republiku Srpsku u NATO. Aktivnosti se nastavljaju, a zanimljiva je i zabrinjavajuća činjenica da političari iz Republike Srpske ne saopštavaju o podacima dokle se stiglo sa uvaljivanjem Republike Srpske u NATO i šta se radi na tom planu.

Na ovu temu razgovarali smo sa vojno-političkim analitičarom Pukovnikom Gostimirom Popovićem

- Kada govorimo o aktivnostima zajedničkih institucija u Sarajevu, treba reći da je u tim institucijama jedan veliki broj ljudi koji uopšte ne znaju gde su došli, ne znaju koji im je zadatak i ne znaju koje će biti posledice njihovog rada. Tako imamo političke predstavnike iz Republike Srpske koji su u tim institucijama kao ikebane, a možda više stoje tu kao kolčevi, a što i odgovara NATO-u. Ti ljudi jednostavno ne gledaju koje je raspoloženje građana u Republici Srbskoj prema NATO paktu. Na taj način oni se ponašaju kao ljudi koji su tu zalutali u vremenu, mestu i prostoru. U tom smislu je posebno karakteristično da mi nemamo povratnih informacija o tome šta se sve dešava, tako da javnost nije upoznata koje su sve aktivnosti preduzimane. Verovatno i pod uticajem činovnika NATO saveza, pošto su videli da na svako njihovo javno odobravanje NATO integracija dođe do rekacije iz Republike Srpske, onda im je verovatno naređeno da o tome ne smeju javno da govore. Tako da mi sada u stručnoj i opštoj javnosti nemamo podatke o tome dokle se je stiglo. Podataka nema čak ni u Narodnoj Skupštini Republike Srpske i u Vladi RS, a koja se ponaša da je to ne interesuje.

Prema tome, neke stvari se itekako dešavaju, a o njima nema podataka u javnosti, a što je vrlo značajan indikator da nas u narednom vremenu može nešto značajno udariti po glavu i da se zapitamo, „a šta to bi, odakle ovo odjednom“. Predstavnici u zajedničkim institucijama u Sarajevu, pogotovo onim koji se bave tim vrstama integracija iz reda srbskog naroda ne rade svoj posao, ne rade ono što im je posao i imaju pored stručne, profesionalne i određenu vrstu moralne odgovornosti, te bi bilo dobro da javnost Republike Srpske barem jednom u tri meseca obaveste šta su radili na tom planu.

Da se vratimo u nedavnu prošlost. Kada je zvanično 2006. godine ukinuta Vojska Republika Srbska i donesen Zakon o odbrani na nivou državne zajednice BiH i član 84. u kojem se kaže da će se uraditi sve za pristup u NATO - Šta je povelo i koji je motiv da političari Republike Srpske svesno unište sopstvenu vojsku, predaju resor bezbednosti državnoj zajednici BiH i to bez referenduma. Moglo bi se reći da se radi o sabotaži institucija Republike Srpske tokom čitavog perioda do današnjeg dana. Kakve mogu biti posledice ovakvih poteza političara Republike Srpske. Naravno, poznato je i da je bilo pritisaka od strane NATO-a i Zapada, ali nije li to amorlano kako politički, tako i društveno?

Mnogo propisa i funkcija na zajedničkom nivou je jednostavno dodeljeno tim zajedničkim institucijama, a drastčniji primer je sistem odbrane. Tadašnji ljudi koji su odlučivali o tome su pod pritiskom određenih međunarodnih organizacija, pogotovo SAD, a pošto već idemo unazad, mnogi ga se ne sećaju, a to je Džejms Loker, koji je napravio mnogo nereda ovde i koji je pretnjama, pritiscima i ucenama izvukao one predstavnike Republike Srpske koji će dati takve saglasnosti, a jedan od njih je i jedan od aktuelnih vođa opozicije.

Došlo je do pritisaka i do obećanja, a ljudi su bili povodljivi. Opšta javnost nije smogla snage da to zaustavi, a to verovatno ne bi ni mogla, jer nije imala nikakvog instrumenta. Došlo je do otimanja nadležnosti, što u krajnjoj liniji treba da bude predmet jednog daljnjeg razgovora i dijaloga gde se Vlada RS konačno treba pojaviti i tražiti da se vidi dokle se je došlo sa tim i koji su zadaci realizovani, te šta je sve urađeno mimo dogovora.

Karakteristično je u tom smislu govoriti i o tzv. Trećem Republika Srbska pešadijskom puku koji nije ni „R“ od Republike srpske i u kojem se ne realizuje nijedna aktivnost na promociju Republike Srpske i u tom smislu bi zaista Vlada Republike Srpske trebala napraviti jednu vrstu retrospektive, da vidi šta je urađeno, a šta nije. Ako je više urađeno od toga što je trebalo, onda bi trebalo preduzeti odgovarajuće mere.

Od ukidanja Vojske Republike Srpske je prošlo oko deset godina, odnosno potpisivanja Zakona o odbrani državne zajednice BiH. Republika Srbska se nije javno i tačno izjasnila, odnosno na kojem će nivou biti referendum za pristup NATO alijansi, na nivou Republike Srpske ili na nivou državne zajednice BiH. Takođe, niko nikada se nije usprotivio ovim koracima ka uvaljivanju Republike Srpske u NATO, niti SDS niti SNSD, i kao pozicije i kao opozicije. Da li je to neka dvostruka politika obe političke opcije prema narodu?

Ja bih rekao da je to politika plašljivih ljudi i aktivnosti plašljivih ljudi koji se plaše predstavnika međunarodnih organizacija i snaga. Dobro je da smo pomenuli tih deset godina, više-manje, ali je činjenica da bi neko trebao napraviti analizu šta se je sve govorilo u vreme pre otimanja sistema odbrane, u vreme otimanja i za ovih deset godina postojanja. Pokušaću to analizairati sažeto. Taj sistem je postao ogroman potrošač novca i veliki proizvođač skanadala i ništa drugo. Bilo bi dobro kada bi, opet kažem Vlada RS, tražila da se izvrši analiza i da se taksativno navede šta je šta u svemu tome i da se na osnovu toga preduzmu odgovarajuće mere. Nije to nikakva sveta krava pa da se o njoj ne može govoriti ili praviti analiza, ali izgleda da se tako ponašamo. Dakle, prvo treba izraditi analizu, i to, organizacionu, analizu potreba troškova, i u tom smislu predložiti mere od demilitarizacije do drastičnog smanjenja troškova. Od toga se ništa ne može desiti ako se ne napravi objektivna i stručna analiza za koju još uvek nema naznaka, a lično smatram da je veoma potrebna.