Dečaci od cinka

(odlomak iz istoimenog romana Svetlane Aleksijevič, ovogodišnje dobitnice Nobelove nagrade za književnost)

Zapisi  o sovjetskim vojnicima poginulim u Avganistanu

MAJKA

Zvono na vratima...  Skačem - nikoga. Pretsravila sam se  bila:  da nije sin došao!

Kroz dva dana u stan banuše vojnici.

-Šta,  sina nema,  -odmah sam shvatila.

-Da,  sada nema.

Zavladala je neka mrtva tišina.  U predsoblju pred  ogledalom klekoh na kolena.

-Bože! O, dragi Bože moj, molim ti se!

Nezavršeno pismo

Na stolu je ležalo pismo sinu  koje  nisam završila.

„Zdravo,   čedo! Pročitala sam tvoje pismo   koje me je učinilo srećnom, U njemu nema nijedne  gramatičke greške.  Samo dve sinatksičke  kao prošli put „po-mojemu“ udvojena reč, a veznik „kako-tako“ složeni. U  rečenici:  „Uradio sam onako,  kako je rekao otac“, -treba zapeta.  I u drugoj rečenici: „Po-mojemu, nećete se  zbog mene stideti“ takođe treba zapeta. Ne ljuti se na svoju mamu.

U Avganistanu  je vruće,  sinko. Ali ipak,  pazi da se ne prehladiši,  jer se ti uvek prehladiš...  “

Na groblju

Na groblju su svi ćuatli,  bilo je mnogo ljudi, ali su svi  ćutali. Stajala sam s kuhinjskim otvaračem u ruci, niko mi ga nije mogao uzeti.

-Otvorite sanduk...  Hoću da vidim sina...  sanduk od cinka sam hetla da otvorim  kuhinjsim otvaračem.

Muž je heto da se  ubije,  ne živi mu se više

Muž je pokušao da digne ruku na sebe: „Ne želim da živim. Oprosti,  majko, ali neću više da živim...“ Odvaraćali su   ga od te namere:

„Treba spomenik  podići,  tablu postaviti,  kao kod drugih“.
Nije mogao da spava.  Govorio je:

„Čim legnem da spavam,  sin dođe,  grli me,  ljubi.“

Po starom običaju čuvala sam veknu  hleba  celih četrdeset dana...  Posle sahrane...    Nakon  tri nedelje  se raspala na male parčiće.

Znači,  porodica će propasti.

Fotografije sina po celom stanu

Po celom satnu sam razmestila fotografije sina. Meni je tako lakše,  a mužu teže:

-Skini ih.  On sve vreme samo u   mene  gleda.

Novac spreman za svadbu - potrošen za spomenik

Podigli smo spomenik. Dobar,  od skupog meremera.  Sav novac koji smo za sinovljevu svadbu spremali,  otišao je na spomenik sinu. Crvenim pločama smo obložilio spomenik i posadili lepo cveće. Georgine.  Muž je pokresao ogradu.

-Sve sam uardio.  Sin se neće ljutiti.

Ujutro su me ovezli na posao.  Izjavili su mi saučešće. Vratila sam  iz smene-on u kuhinji  na konopu visi,  nasprm fotografije sina,  moje omiljene.

Jesu li oi heroji, ili nisu?

-O,   Bože,  dragi moj Bože,   Gospode naš!

Kaži mi –jesu li oni heroji ili  nisu?  Zbog čega  ja toliki  bol trpim? Šta će mi pomoći da toliki bol podnesem?

A drugi put pomislim: oni su heroji. On nije jedini koji tamo leži...   Desetine njih...  Redovi njih leže na gradskom groblju...  

Svakog praznika tutnji tamo  vojničko salutiranje.  Drže se svečani govori. Donose cveće.  I pionire tamo primaju u organizaciju... 

Proklinjem državu,  partiju,  vlast

A drugi put proklinjem  državu,  partiju...  Našu vlast...  Iako sam komunistkinja.  Ali ja hoću da znam: zašto? 

Zašto su cinkom moga sina okovali?  Proklinjem sebe...  Ja sam nastavnica ruske književnosti.  Sama sam ga učila: „Dug je dug,  sine.  Treba ga dati.“

Sve proklinjem,  a ujutru trčim na grob i molim oproštaj:

-Orosti mi,  sine moj,  što sam tako govorila.

ŽENA

Pisma

Dobila sam pismo: „Ne sekiraj se ako nema pisma. Piši  na staru adresu.“

Dva meseca ćutanja. Nisam mogla ni predstaviti šta se dešava tamo u Avganistanu. Pakovala sam kofer  rešena da idem  k njemu na novo mesto službe.

On  je pisao da je pocrneo,  lovi ribu. Poslao je i fotografiju:  sedi na magarčiću,  s nogama  u pesku do kolena. Ništa nisam   mogla  ni pretpostaviti dok  prvi put nije došao na odsustvo.

Priznao je:  stigao je iz rata

Tada je priznao- stigao je iz rata...  Drug mu je pogiuo.  
 
Ranije  se malo igrao s kćerkom, nisu ga krasila neka   posebna očinska osećanja, možda i zato što je ona još sasvim mala.  A sad, otkad je došao,  satima sedi i gleda u dete,  a u očima mu takva tuga da mi dođe strašno. Ujutro ustane,  probudi je. Voleo je da je stavi za vrata i da je nosi.

U ljubavi je postao nezasit

Živeli smo u Kostrumu, lep grad.  Išli smo u pozorište,  biskop, ali je najviše voleo da sedi kod kuće.  Da gleda televiziju.  Da razgovara.

U ljubavi je postao nezasit, kad sam odlazila na posao,  ili nešto radim u kuhinji,  njemu je i  to bilo žao: „Budi sa mnom. Danas možemo i bez kotleta. Traži odsustvo dok sam ja ovde.“

Kad je došao  dan dan leta njegovog aviona,  namerno je zakasnio na aerodrom kako bismo još dva dana bili zajedno.

Poslednja noć...   Bilo nam je tako lepo da sam se  rasplakala.  Ja plačem,  a on gleda,  gleda. Zatim kaže:  „Tamara,  ako budeš imala drugog,  ne zaboarvi ovo.“ 

Ja:  „Poludeo si. Tebe neće nikad ubiti! Ja te tako volim,  da ti nakad ne možeš poginuti.“   Zasmejela sam se.

Nije hteo da imamo više dece.

-    Kad se vratim,  rodićeš...   Šta ćeš ti sama s njim da radiš?

Naučila sam da čekam

 Naučila sam da čekam.  Ali kad bih videla mrtvačka kola,   najdenom bi mi postalo loše,  došlo bi mi da vičem,  da plačem. Dotrčala bih kući, klekla pred ikonom i molila: „Spasite  mi ga! Sačuvajte!“

Toga dana sam otišla u bioskop...   Buljim u ekran i  ništa ne vidim. Mučilo me je neko nespokojstvo: negde me čekaju,  moram nekud da idem, i tako sam ostala do kraja filma. U to vreme se,  očigledno,   vodila bitka.

Depeša smrti

Nedelju dana još nisam ništa znala.  Dobila sam dva njegova pisma. Obično sam se radovala,  ljubila sam ih,  a sad sam se nekako prozlila: koliko dugo  još treba da te čekam?

Devetog dana  u pet  sati ujutru  stigla je depeša,  prosto su mi je sunuli ispod  vrata.

 Depeša je bila od njegovih roditelja: „Dolazi. Peća je poginuo.“

Počela sam da vrištim.  Razbudila sam dete. Šta da radim?  Kuda da idem?  Novca nisam imala.  Danas je trebalo da stigne njegova potpora. Sećam se:  omotala sam devojčicu u crveni prekrivač,  izašla na  put-autobusa još nema. Zaustavila sam taksi.

-    Na aerodrom,  rekla sam taksisti.
-   
-    Vozim u garažu -i zatvori  staklo.
-   
-    Poginuo mi je muž u Avganistanu.

Ćuteći je izašao iz kola i pomogao mi da sednem. Svratila sam kod prijateljice da pozajmim novac. Na aerodromu nije bilo karata za Moskvu,  a meni je bilo strašno da izvadim iz tašne telegram i da ga pokažem...   Možda to nije bila istina?  Neka greška? ...  Glavno je nisam to glasno izgovorila...  Plakala sam,  svi su gledali u mene.  Strpali su me nekako do Moksve u „kukuruznik“. Noću smo doleteli  u Minsk.  Treba ići dalje,  u Stare Puteve. Taksisti neće da voze,  daleko im – sto pedeset kilometara. Kumim i molim. Cvilim.  Jedan je pristao: „Daj pedeset rubalja, voziću.“ Dala sam sve što mi je ostalo.

Istina je,  istina,  Tamara

U dva sata stižem kući. Svi plaču.

-Možda to nije istina.

-Istina je,  Tamara.  Istina.

Ujutru idemo u vojni odsek. Oficir odgovara: „Kad  ga dovezu,  obavestićemo vas.“ Čekamo još dva dana.  Zvonimo u Minsk. „Dođite,  sami preuzmite!“ Stižemo,  a u oblasnoj vojnojkomandi    nam kažu: „Greškom su ga odvezli u Baranoviči.“ To je još  sto kilometara,  a u autobus nas nisu primili.  U Baranovičima na aerodromu nikoga iz uprave nema,  radni dan je završen,  u portirnici sedi staržar.

-Stigli smo.

-Eno tamo,  - pokazuje rukom-  neki sanduk. Pogledajte,  ako je vaš-preuzmite ga.

Prljavi sanduk  sa kredom ispisanaim imenom

Napolju je stajao  prljavi sanduk,  na njemu je kredom bilo napisano: „Stariji vodnik.  Dovnar.“ Odvrnula sam dasku na onom mestu gde je  na sanduku prozorčić:  lice je celo,  ali neobrijan i neumiven leži,  sanduk je omanji. Smrad. Nepodnošljivi smrad.  Sagnuti se i celivati je neizvodljivo...  

Takvog su mi muža  vratili.

Klekla sam na kolena pred onim što mi je nekad bio najdraži. Najvoljeniji.

Prvi sanduk sa poginulim vojnikom  u selu

To je bio prvi  sanduk sa pogiulim vojnikom „Avganistancem“  u selu Jazil Starodoroškog rejona,  Minske oblasti.  Kod izbezumljenih ljudi  video se užas u očima. Niko nije shavtao šta se dogodilo. Privela sam kćerkicu da se oprsoti,  bilo joj je četiri i po godine. Počela je da vrišti: „Tata je crn...   Ja se bojim...   Tata je crn!“

Spustili su sanduk u  raku.  Nisu još uspeli da izvuku peškire sa nosila, kad  se odjednom prolomi strahovit grom i poče grad  koji je poput belih oblutaka zasipao aleje sa cvećem i škripalo   je pod nogama.  Sama priroda se usprotivila.

Ovde,  u kući,  ostala je njegova duša

Dugo nisam mogla poći iz njegovog doma zato što je ovde bila njegova duša...   Njegov otac i majka...  Njegove stvari: sto,  đačka torba,  bicikl...  Sve što sam mogla od njegovih stvari , uzimala sam i držla u rukama. 

Činilo mi se da me njegova majka mrzi, a ja sam se osećala kao riba na pesku

Svi su u kući ćutali. Činilo mi se da  me njegova   
 majka mrzi: ja sam živa,  a njega nema, išla sam u kupovinu,  neko ima novi stan,  nabavljaju nove kuhinje, lep namešatj... 
Tuđi normalni život...   A ja? Kao riba na pesku...  Noćima se gušim u suzama... 

Tek sam sada počela da kupujem nameštaj.  Ruke nikako da mi se ponovo naviknu  na pečenje kolača.

Odvikla sam da oblačim lepu haljinu.

Zar ikada  više u mom domu može  biti praznik?

Četrdeset prve i četrdeset pete   svi su bili tužni,  u celoj zemlji.  Svako je ponekog izgubio.  Znao je zašto je izgubio.  Žene su horom  narikale.

U ugostiteljskoj školi u kojoj radim ima sto zaposlenih.  Jedino je meni muž poginuo u tom  ratu o kojemu su drugi samo u novinama čitali.

Kad sam prvi put čula na televiziji kako je Avganistan naša sramota, po drugi put sam sahranila muža

Kad sam prvi put na televiziji čula da je Avganistan naša sramota, došlo mi je bio da razbijem ekran.  Toga  dana sam muža po drugi put sahranila... 

Pet godina sam ga volela živog,  a već je osam godina otkad ga volim mrtvog.

Možda sam poludela.  I dalje ga volim.


Prevod s ruskog:  Branko Rakočević