Lovac na „žive jezike”

Slobodan Ćirić,
Politika

Mačvanski front, maj 1915. godine. Borbena gotovost na najvišem nivou, mrtve straže s obe strane Save. Na zahtev saveznika, srbska vojska bi trebalo da pređe reku, napadne austrijske jedinice u Sremu i olakša pritisak neprijatelja na francuske i ruske jedinice.

Pošto nije imala dovoljno podataka o snazi, rasporedu i namerama protivnika, srbska Vrhovna komanda izdaje naređenje svojim četama da prate zbivanja na suprotnoj obali i podnose izveštaje...

Ali, pred položajima Petog pešadijskog puka kralja Milana je gusta šuma od koje se ništa nije moglo videti, pa je jedino rešenje, opasno i teško, da se neopaženo pređe reka, obavi izviđanje i izvesti o neprijatelju.

Za zadatak se dobrovoljno prijavio mladi pešadijski potporučnik Mihailo Mika Madžarević, rodom iz Murgaša kod Uba, koji je odrastao i školovao se u Valjevu.

On je osmislio da se iznenadnim prepadima na drugoj strani reke zarobljavaju pripadnici neprijateljskih stražarskih odeljenja, vojnici, naročito oficiri, da se kidnapuju i potom saslušavaju – da se love „živi jezici”.

U tekstu „Mihailo Madžarević – najhrabriji učesnik u Velikom ratu iz Kolubarskog okruga”, valjevski publicista Milorad Radojčić, piše da je u noći između 8. i 9. maja 1915. mladi oficir sa 16 vojnika u tri čamca prešao Savu nedaleko od Vladimiraca, da su na suprotnoj strani zarobili odeljenje izviđača sa starešinom, i ukupno 20 vojnika prebacili na srpsku stranu.

Istragom su dobijeni važni podaci o protivničkim snagama. Madžarević je za taj podvig odlikovan Ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima 4. reda, a njegovi vojnici Obilićevom medaljom za hrabrost.

Slična akcija ponovljena je 22. maja u rejonu Novog Sela. Izbio je kraći vatreni okršaj u kom su srbski vojnici zarobili jednog podnarednika, kaplara i sedam redova.

U noći između 26. i 27. maja potporučnik Madžarević sa grupom od tridesetak dobrovoljaca neopaženo prelazi Savu kod sela Provo nadomak Vladimiraca.

Zarobljavaju jednog neprijateljskog vojnika koji ih obaveštava o snazi i rasporedu svoje jedinice. Napadači opkoljavaju njihovu zemunicu u koju su se smestili po povlačenju iz rovova i zarobljavaju osmoricu.

Čamcima su prebacili zarobljenike na srpsku obalu, a Madžarević i deo dobrovoljaca se vraćaju i hvataju još jedno austrougarsko odeljenje na lokaciji naspram Beljina. U toj akciji srbska strana je imala jednog, neprijateljska pet mrtvih, piše Radojčić.

Taman što se posle ove teške i opasne akcije hrabri potporučnik Mihailo Madžarević vratio u posavotamnavsko selo Zvezd i legao da se odmori, u prostoriju je uleteo uzbuđeni ordonans komandanta bataljona i drhtavom rukom mu predao telefonsku slušalicu rekavši da ima vezu...

Prema knjizi „Kroz sjaj i senke rata” (Beograd 1933) u kojoj je Madžarević opisao svoje doživljaje iz ratnog vihora, razgovor je tekao ovako:

– Alo.

– Ovde Petar.

– Koji Petar, prezime?

– Kralj Petar. (Tu je Madžarević skočio kao oparen)

– Izvolite, Vaše veličanstvo.

– Za pokazanu i osvedočenu hrabrost prilikom prvog i drugog prelaska preko Save i zarobljavanje neprijateljskih vojnika, ja vas, Madžareviću, pod današnjim danom unapređujem u čin poručnika.

– Hvala, Vaše veličanstvo!

– Tićili mi se takvi junaci u mojoj vojsci.

– Čuo nas Bog, Vaše veličanstvo!”

Među oficirima Petog pešadijskog puka kralja Milana počelo je slavlje, njihov Mika Madžarević vanredno je unapređen. „Nagradio” ga je i neprijatelj. Austrougarska vrhovna komanda ucenila je njegovu glavu na 50.000 kruna i obećala unapređenje u viši čin onome ko ga zarobi ili ubije.

Niko nije uspeo, Mihailo Madžarević, jedan od najhrabrijih i najodlikovanijih srbskih ratnika Velikog rata, nosilac tri Karađorđeve zvezde, Srebrne i Zlatne medalje za hrabrost, Ordena belog orla sa mačevima, Albanske spomenice, francuske Legije časti, engleskog Ratnog krsta, oficir koji je sa 27 leta postao major, umro je u Libertvilu u SAD 1965. godine.

Slobodan Ćirić,
Politika