„Suze mora" na radost Parizu

U unakrsnoj godini Rusije i Francuske umetnici za obradu ćilibara iz Kaljiningradske oblasti prikazaće svoju veštinu u pariskom Luvru.

Najveći muzej sveta svake godine u novembru priređuje Salon nacionanog kulturnog nasleđa. Vrlo je prestižno dospeti na ovu izložbu. Kaljiningrad - centar najzapadnijeg ruskog regiona, koji zapljuskuju vode Baltičkog mora - to je nesumnjivo zaslužio.

1979. godine u gradu je otvoren Muzej ćilibara, najveći ne samo u Rusiji, već i u svetu. Ovde je sakupljen ćilibar iz Japana, Skandinavije, pribaltika, čak i sa južnoameričkog kontinenta. A muzej je započinjao kao laboratorija za restauraciju starinskih predmeta. Upravo ovde su umetnici pravili prve oglede na obnovi čuvene Ćilibarske sobe iz Jekaterininskog dvroca, koju su nemački fašisti odneli iz predgrađa Peterburga za vreme Drugog svetskog rata. Nisu se slučajno restauracijom ovog osmog čuda sveta bavili upravo ovde, u Kaljiningradskoj oblasti, jer u tom regionu je koncentrisano 90% svetskih rezervi sunčanog kamena, koji se još naziva i „suze mora". Ali za to bogatstvo ne znaju svi, skrenula je pažnju u intervjuu za Glas Rusije direktor Kaljiningradskog Muzeja ćilibara Tatjana Suvorova.

 
U industrijskim obimima eksplatacija ćilibara se vrši samo u Kaljiningradskoj oblasti. Druge zemlje raspolažu nevelikom količinom ćilibara i nisu u stanju da pokriju potrebe industrije. Međutim na međunarodnoj sceni ćilibar kao ruski materijal praktično ne figurira, poznatiji je poljski, litvanski ćilibar. U principu u Poljskoj, Ukrajini, u Kaljiningradskoj oblasti ćilibar je identičan. Ali njegove rezerve u Kaljiningradu su značajnije, zato postoji mogućnost izbora posebno lepih kamenova.

Ljubitelji ovog kamena znaju kako je bogata njegova paleta, neobičan motiv, istančani prelivi svetlosti, senki. Pravi teren za umetnika! Pri tome tako se desilo da se Rusija nije našla među vodećim zemljama u ćilibarskom biznisu. Dugo je neobrađen kamen na tone odlazio u inostranstvo, objasnila je Tatjana Suvorova. I danas je važno uspostaviti izvoz ne sirovine, već gotove produkcije.

 
Nije reč o tome po čemu je poznat ćilibar, već o tome šta se od njega može napraviti! I gubernator oblasti postavio je zadatak popularizacije kaljiningradskog ćilibara u Evropi, kako bi se on asocirao upravo sa Rusijom i Kaljiningradskom oblasti. Naš muzej, čija tema je naravno baltički kamen, takođe traži puteve za tu popularizaciju. I mi bismo veoma želeli da započnemo saradnju sa Luvrom, koji svake godine održava Međunarodni forum nacionalnih zanata. Jedan od uslova učešća na forumu je vrlo bitan: tamo nije dovoljno dovesti juvelire, čak i kada su vrlo zanimljivi i talentovani i stoje rame uz rame sa majstorima najviše klase. Tamo treba da budu predstavljena dela koja nemaju analoga u svetu. I naš zadatak je da nađemo takavu stopostotnu ekskluzivnu produkciju. U stanju smo da ga rešimo, zato što u Kaljiningradskoj oblasti ima majstora i radionica koje prave sasvim jedinstvene predmete.

Između ostalog, predmeti juvelira iz Kaljiningrada u junu ove godine već su izazvali ushićenje u Ljubičastoj ulici - na Prvom Međunarodnom salonu dekorativne umetnosti u Parizu. Čime će publiku čuditi u novembru? Tatjana Suvorova nije otkrila tajnu, ali je nekakve pretpostavke ipak izrekla:

 
U Kaljiningradu su se sada neke firme orijentisale na korišćenje ćilibara u monumentalnim objektima. Imamo istorijsku intrigu staru više od tri veka - to je čuvena Ćilibarska soba. Ali posle stvaranja Ćilibarske sobe više niko nije pokušao da tako masovno iskoristi balitički kamen. I ako se on razmatra kao materijal koji može da se koristi u monumentalnim objektima, tu se otvara bezgraničan prostor. Ne želim da prejudiciram događaje, dodaje Tatjana Suvorova. Sada je takav stadijum kada se usaglašavaju razne strane projekta, predstoji još mnogo posla. I tek kada se to zaista uradi, moći će glasno da se kaže: da, stvarno, Luvr je rekao da nešto tako ne postoji više nigde u svetu!

Moguće da će Evropa konačno saznati gde se nalazi ćilibarska prestonica sveta...