Rusiju žele i ne žele da vide u NATO

„Danas budućnost NATO-a zavisi od toga, hoće li Rusija zauzeti u njemu svoje mesto". Tako smatra poznati u Nemačkoj politikolog Kristof Bertram, bivši direktor Londonskog instituta strateških istraživanja. Ipak šanse za radikalne promene u zastareloj strategiji alijanse nisu velike, konstatuje on.

„Kardinalnom greškom" smatra Bertram širenje NATO-a na Istok, do granica sa Rusijom. Sva ubeđenja o tome da ekspanzija nije usmerena protiv Rusije, u Kremlju nisu mogla da izazovu ništa osim nepoverenja. U Savetu Rusija-NATO Moskva se usamljeno suprotstavlja „zatvorenom klubu". A sam Savet, kako su pokazala dešavanja leta 2008 godine posle rata protiv Gruzije na Kavkazu, Zapad može da koristi kako instrument za egzekuciju Moskve.

Međutim realna tačka gledišta da sistema bezbednosti bez Rusije ne može biti u Evropi nalazi sve više pristalica. Na primer, bivšeg ministra odbrane Nemačke Volkera Rue ili bivšeg generalnog inspektora bundesvera, bivšeg predsednika vojnog komiteta NATO Vernera Hojera. Aktualni generalni sekretar alijanse Fog Rasmusen za vreme svoje posete Moskvi u decembru 2009. godine je govorio o takvim perspektivama bilateralne saradnje o kojima može samo da se sanja. Te Rusi i natovci zajedno učestvuju u misijama OUN, te zajednički sistem PRO ne samo da štiti, već i politički zbližava jučerašnje neprijatelje, i tako dalje i tako bliže... Ali svi su se ti hvalospevi završili čime je Brisel pristupio izradi nove strategije NATO. Za Rusiju tamo nema mesta.

Kristof Bertram objašnjava neprijateljski stav NATO-a bivšim sovjetskim satelitima. Njihovi zastareli pogledi na Rusiju traže i da NATO bude zastarela. Oni imaju pristalice među političarima veteranima „hladnog rata". Rusija u ulozi člana sa svim pravima, pa i sa pravom veta, Rusija koja parališe vojni blok - to je za njih gore od najstrašnijih košmara.

Postoji li zrno zdravog smisla u ovim redovima? Poznati ruski politikolog i diplomata Valentin Falin smatra da stvar nije samo u tome:

Ovde ima smisla samo jedno. Evropljani već neko vreme razmišljaju o tome, da li treba da i dalje budu instrument u rukama SAD u svetskoj politici preko NATO-a ili treba reorganizovati NATO u političko-vojnu organizaciju koja ima manje-više normalne odnose sa Rusijom. U tom slučaju bi Evropljani mogli da kažu svoje „da" ili „ne" strategiji SAD.

NATO je deo globalne strategije SAD, a ne globalne strategije Evrope.  U tome je osnova nesuglasica. Zato će SAD u okviru NATO-a prenositi svoje baze iz Nemačke i poneke iz Italije u Poljsku, Slovačku, Mađarsku, Rumuniju, Bugarsku. U Nemačkoj oni moraju da usaglase sa Nemcima pitanje kuda i zašto poleću avioni, kuda ide vojska. A u Bugarskoj ili Rumuniji takva pitanja niko neće postavljati.

Glavni protivnik saradnje sa Rusijom u okviru Alijanse i dalje ostaju SAD. Kada je posle raspada SSSR iskrslo pitanje o mogućnostima ulaska Rusije u NATO, Kisindžer je rekao: Ne dolazi u obzir jer Rusija će paralizovati delatnost tog vojnog saveza i u nekoj meri uticati na strateške odluke SAD. Prihvatanje Rusije - to je raspad NATO-a. To su reči Kisindžera. Amerikanci žele vojnu moć i to je njihov glavni argument u svetskim poslovima.

Kristof Bertram ne naziva razloge, ali konstatuje: pristalice nove politike u odnosu na Rusiju izbegavaju javne diskusije. U dokumentu o novoj strategiji alijansa predviđa  držati se parole do pobede u Avganistanu, a u odnosu na Moskvu iste te pozive za saradnju. Odnosno, nema ništa novo, bar za dve naredne decenije. Politikolog rezimira: to će koštati samo NATO, koji je imao šansu da stvori veliku strukturu  bezbednosti Amerike, Evrope i Rusije.