Kako žive današnji Kumandinci – „ljudi-labudovi“ sa Altaja

Na obroncima Altaja postoji jezero u kome se voda ne zamrzava ni kada je najljući mraz. Svake zime ovde se dešava čudo. Na otvorenu jezersku vodu u gustoj magli se sjate desetine labudova. Ovo jezero posebno poštuje narod po imenu Kumandinci. Oni pričaju da su nekada među običnim pticama ovamo doletali duhovi prirode u obliku labudova.

Legenda kaže da su ti duhovi na jezeru skidali svoja krila i pretvarali se u divne devojke. Ljudi u to doba nisu znali ni za tajno jezero, ni za čarobne labudove. Međutim, jednom je na jezero došao lovac i slučajno video duhove u ljudskom obliku. I zaljubio se. I da bi duh u obliku predivne devojke ostao sa njim, lovac je ukrao i sakrio njena krila. Devojka nije očekivala da će pronaći krila i ponovo se pretvoriti u pticu, pa je ostala sa lovcem. Tako se pojavio narod Kumandinci – ljudi-labudovi.

Ilustracija: Anton Agarkov

U popisima iz sovjetskog perioda Kumandinci su tretirani čas kao poseban narod, čas kao Altajci. Mišljenja lingvista su takođe bila podeljena po pitanju da li kumandinski govor treba tretirati kao poseban jezik. Bilo je mišljenja da su Kumandinci samo jedan altajski rod koji se odvojio u samostalan narod kako bi stekao nekakve privilegije.

Sami Kumandinci su sebe uvek doživljavali kao poseban narod. Još početkom 20. veka bilo je 6.334 Kumandinca. Oni su imali svoje obrede, običaje i tradiciju. Gosta su dočekivali obredom paljenja lule. Pokojnika su pratili na poslednji put tako što su tri puta nosili sanduk po kući i kadili ga zapaljenom suvom klekom, ne bi li mu se otvorila kapija donjeg sveta. Kumandinci su imali svoju religiju i šamane „kame“ koji su odlazili u gornji i donji svet i razgovarali sa duhovima. U sovjetsko vreme, sredinom 20. veka, kada bi se neki član partije ili predsednik kolhoza na Altaju teško razboleo, pozivan je i lekar, ali i kam. Nekima je to pomoglo.

Ilustracija: Anton Agarkov

Danas je Kumandinaca ostalo nešto više od 3.000, i oni se tretiraju kao mali narod. Od tradicije su im ostala samo nejasna sećanja starijih ljudi: „Moja baka je ovako radila... A moj deda je radio ovako...“ Kumandinci su nekada bili nomadi, lovci i ribolovci. Početkom 21. veka umesto lova su počeli da obrađuju bašte, a ribu mogu da love samo prema određenim kvotama. Na pitanje gde se može videti kultura Kumandinaca u njenoj punoći, „ljudi-labudovi“ odgovaraju: „Treba se vratiti 70 godina unazad“.

Ilustracija: Anton Agarkov
Teško je reći zašto ovaj narod nije mogao da sačuva svoj identitet. Sovjetski poredak je vodio nepomirljivu borbu sa njihovom religijom, koja čini neodvojivi deo identiteta svakog naroda. U sovjetsko vreme je na kumandinsku decu vršen pritisak da ne govore maternji jezik. „Ti si seljak, ne govoriš ruski“, govorili su vršnjaci kumandinskoj deci. Tako je ovom narodu sasečen koren. Imale su uticaja i etnografske ekspedicije koje su iz kumandinskih sela odnosile odela, predmete šamanskih rituala i predmete koji su korišćeni u svakodnevnom životu. Sada Kumandinci sa velikim poteškoćama dospevaju u skladišta Ermitaža u Sankt Peterburgu kako bi videli svoja sopstvena odela. Dozvolu sa rad sa tim eksponatima mogu dobiti samo ljudi koji se bave obnavljanjem kulture svoga naroda.

Ilustracija: Anton Agarkov

Istoričari kažu da Kumandinci nikada nisu bili agresivni. Kada su na obronke Altaja došli ruski doseljenici, Kumandinci su ih dočekali kao prijatelje, naučili su ih da opstanu u tajgi i da prežive surovu zimu. A zatim su se sami povlačili dalje u šume da tamo žive. I vremenom su odlazili sve dalje. „Mi nismo stigli dovoljno da ojačamo kako bismo stekli sopstvenu državnost“, uzdišu „ljudi-labudovi“.

Ilustracija: Anton Agarkov

Sada su ostali praktično bez svog nacionalnog identiteta, i blizu su crte iza koje nema povratka nazad. Zbog toga Kumandinci očajnički koriste svaku mogućnost. Već su praktično izgubili svoj jezik, ali pokušavaju da ga obnove. Aktivisti etničkih klubova organizuju ekspedicije u zabačene krajeve kod starih ljudi, zapisuju pojedine reči i legende, a zatim na časovima u nedeljnoj školi uče decu kumandinski jezik.

Ilustracija: Anton Agarkov

Đaci sa zadovoljstvom dolaze na ovu nastavu i hvale se pred vršnjacima svojom pripadnošću drevnom narodu Altaja. Kažu da je sada moderno biti drugačiji od ostalih.


Ilustracija: Anton Agarkov

U malim seoskim kućama se uveče okupljaju starice da zajedno pripreme posebne kumandinske peljmene sa seckanim krompirom, da popiju čaja sa „talkanom“, tj. sa proprženom pšenicom usitnjenom pomoću posebnog kamenja, da popričaju o životu i otpevaju nešto za svoju dušu. A pevaju obavezno na kumandinskom. 

Anton Agarkov, Ruska reč