Gija Kančeli - „Ukroćeni Vezuv"

Treba se prilično potruditi da bi se na ogromnom postsovjetskom prostoru našao čovek koji nikada nije pevušio zabavnu pesmicu za malu ptičicu („Čito-gvrito") iz popularnog sovjetskog filma „Mimino". Ali daj bože da bar polovina od njih zna da ta jednostavna melodija, koju mnogi smatraju za folklor, pripada čuvenom kompozitoru našeg vremena Giji Kančeli. 10. avgusta on će napuniti 75 godina.
 

Gruzina Kančeli rusko društvo prihvata kao svog: u istom ravni sa Rusima Rodionom Ščedrinom, Sofijom Gajbadulinom, pokojnim Alfredom Šnitke. To su muzičari iste generacije, koji su istovremeno postali slavni - na kraju sovjetske epohe. Stvaralaštvo ovih kompozitora je jarka stranica svetske kulture, naglašava u intervjuu za Glas Rusije biograf Kančeli, profesor Natalija Zejfas:
 

Kančeli je jedan od velikih kompozitora, koji određuju muzičku sliku savremenog sveta, - smatra ekspert. - Kančeli je već krajem 60-ih godina imao svoj stil, koji se lako prepozna od prvih zvuka. U početku je on bio samo simfonijski kompozitor i iz principa nije pisao muziku sa tekstom. To je bila forma protesta protiv zvanične ideologije, koja je priznavala samo programsku muziku, povezanu sa određenim likovima. A on je hteo da bude nezavisan o bilo kakve ideje. Iako su njegovi radovi uvek imali ideju, tačnije, ideale - svetle, dobre, lepe, za koje se čovek u savremenom nepravednom svetu bori. Svetlost je uvek prisutna u njegovim delima, čak i ako se završava tragično, - govori Natalija Zejfas.
 

„Za to što sam postao muzičar treba da zahvalim džezu, u koji sam zaljubljen do danas". Tako je jednom o sebi rekao Gija Kančeli. I možda se zato on - autor simfonija, horskih dela, opere „Muzika za žive" - nije ogradio u potpunosti od demokratskih žanrova. Kančeli je komponovao muziku za šezdesetak filmova, za mnoge pozorišne predstave. Pa ipak, akademska muzika je dominanta njegovog stvaralaštva. U njoj je on „asketa sa temperamentom maksimaliste", „ukroćeni Vezuv", kako je zanimljivo rekao kolega Rodion Ščedrin. A Alfred Šnitke je u simfonijskoj muzici Kančeli video „antidramaturgiju", kada se muzika komponuje ne prema zakonima klasične muzike, već prema zakonima filma - sa mogućnostima montaže, usporenog snimka, naglih kontrasta.
 

Da, nije jednostavno slušati simfonije Gije Kančeli. „Visoka umetnost  je uvek pripadala eliti, - ubeđen je kompozitor. - I ostaće elitna. Ja nikada nisam verovao da će umetnost spasiti lepotu, a lepota - svet. Mislim da će lepota spasiti samu sebe. Svet postaje grublji, zlo - gore. Ma kako to paradoksalno zvučalo, upravo velika dostignuća nauke, nove tehnologije vode ka tom zlu. A dobro ostaje... ka poslednji kvarteti Betovena - u manjini".
 

Profesija Natalija Zejfas u intervjuu za Glas Rusije, završavajući svoju priču o Giji Kančeli, govori:
 

Postoje autori čija je muzika uzvišena, istančana, a sami oni mogu da su puni zavisti, prepotentni. Muzika Kančeli je o idealima dobra, svetlosti, lepote, i u životu je to čovek koji veruje u ideale, ponekad čak i do naivnosti. I u tom smislu njemu je teže nego drugima da prihvati nepravdu sveta. On ima veliki broj prijatelja, koji ga iskreno vole. I muzičara i ljudi drugih profesija - on održava prijateljstvo sa njima tokom celog života. Eto kakve je vernosti, istrajnosti čovek. Slava nimalo nije uticala na njega. Muzika Kančeli je prirodna. Takav je i on sam. Često sa ironijom govori o sebi, o svetu, ali istovremeno ga boli sve to što se dešava...