Tajna ruske balalajke

Čudno telo u obliku trougla, veoma dugačak i tanak vrat na kome su zategnute samo tri strune... Na tom instrumentu je sve čudno, a najčudniji, najsmešniji i najlakomisleniji je njegov naziv – ba-la-laj-ka. U toj reči je sva suština starog ruskog instrumenta, namenjenog zabavi i veselju. I zaista, u stara vremena su na balalajci najveštije svirali lakrdijaši i putujući pevači, tj. ljudi koji nisu bili opterećeni domaćinstvom. A ruskom seljaku nije bilo do muzike, i zato je svirka na balalajci doživljavana kao gubljenje vremena i nešto što nije poželjno. „Balalajka ne svira, nego dovodi do prosjačkog štapa“, govorilo se na selu. Seljaci su, naravno, voleli da slušaju balalajku, da pevaju i igraju uz njene zvuke. Štaviše, taj instrument se prodavao na skoro svakoj tezgi i bio je vrlo jeftin, tako da je ponekad služio i u neke druge svrhe. Letopisi govore o tome kako su se sluge jurile i tukle balalajkama. Tako je bilo do sredine 19. veka...

„Uživao sam u tišini, kad me iznenadiše nepoznati zvuci. Seljak na tremu je svirao balalajku. Video sam je na tezgama, ali nikad nisam čuo kako ona svira i nisam mogao da shvatim kako je moguće da takav, naizgled ubogi instrument sa tri strune može da pravi toliko tonova!“ Te večeri je peterburški trgovac i muzičar Vasilij Andrejev postavio sebi cilj da svima pokaže kako „ubogi instrument sa tri strune“ zaslužuje više nego da se koristi kao oružje u tuči, kako balalajka više nego bilo koji drugi instrument može da odrazi rusku dušu. Andrejev je pokrenuo prosvetiteljski posao vezan za prilagođavanje instrumenta savremenim realijama. Pre svega joj je skratio vrat. Zahvaljujući njemu balalajke su umesto od brezovog i borovog drveta počele da se prave od javora i smreke. Ispostavilo se da u tom novom „ruhu“ one bolje i zvuče. A kada je Andrejev okupio Velikoruski orkestar, to je doživljeno kao velika muzička senzacija.
 

Ilustracija: Sergej Potapov

Orkestar je najpre osvojio Rusiju, a zatim je gostovao po celom svetu. Čak su i u Engleskoj, SAD i Nemačkoj osnovani orkestri ruskih narodnih instrumenata po ugledu na Velikoruski, a u Rusiji su se pojavili majstori za ručnu izradu balalajki, tj. ruska varijanta Stradivarija ili Gvarnerija. Na primer, Semjon Nalimov je pravio instrumente čiji je zvuk bio sličan pevanju slavuja. „Ti si prigrlio sirotu balalajku i zagrejao je svojim dobrim srcem!“, pisao je Andrejevu pre sto godina veliki ruski pevač Fjodor Šaljapin. „Od tvoje ljubavi ona je stasala u rusku lepoticu koja svojim izgledom osvaja ceo svet“. Od početka 20. veka se za balalajku stvaraju i na njoj sviraju ozbiljnije kompozicije od običnih plesnih melodija. Veliki kompozitor Rimski-Korsakov, autor „Zlatnog petlića“ i „Satka“, koristio je balalajke u operi „Priča o nevidljivom gradu Kitežu“.

U nove „avanture“ po celom svetu balalajka je krenula tokom 1920-ih, zajedno sa ruskom emigracijom. Tada je ona punim glasom zasvirala u evropskim restoranima i kafe-barovima. Stigla je i do Amerike – Severne i Južne. Trouglasti instrument je postao posebno popularan kada je svet 1965. godine u poznatom američkom filmu „Doktor Živago“ čuo „Larinu melodiju“, komponovanu specijalno za balalajku...

 Ruska reč