„Slavom predaka i snagom potomaka Srbija Vaskrsava“

Početkom februara  2017-te, iz izdavačke kuće SVEN–Niš, izašla je zajednička knjiga „Slavom predaka i snagom potomaka Srbija vaskrsava“, koju su priredili Gordana i Ljubiša Pavlović. Na poziv fb stranice „Knjiga  na dar“ odazvao se veliki broj pisaca sa svojim poetskim i proznim radovima, ali je njih 50  ukrasilo ovu prelepu knjigu.  

Koliki je značaj i vrednost ovog dela vidi se iz reči priređivača:

„Ono što Srbiju čini najlepšom na Balkanu nije  njen geografski položaj, prelepe planine, plodne ravnice- već narod. Narod koji ima najbogatiju istoriju u Evropi, ako ne i šire. Narod koji može da se u pričama vraća vekovima unazad  i svakom od njih ima  slavne ličnosti, podvige, kojima bi trebalo da se ponosi.

Mi, Srbi, smo jedan poseban narod sa specifičnim mentalitetom. Ono što je bila glavna odlika Srba je poštenje, rodoljublje i ponos. Svaki Srbin se dičio svojim porodičnim vrednostima. Sve što je imao stekao je svojim rukama i teškim radom. Voleo je svoje oranice, voćke, reke; svoja stada;  ponosno gledao kako iz semena niče i raste pšenica. Hleb sa sedam kora je najlepše mirisao i obasjavao ognjišta, oko kojeg bi se skupljala cela porodica. Znalo se ko je ko i gde je kome mesto. Znalo se i šta su čija zaduženja. Stariji su se poštovali i cenili. I baš tako jaka porodica je bila najjača karika Srba. Čuvali su svoju tradiciju, verovali u Boga, gradili crkve sa ljubavlju, krstili se, venčavali i bili ponosni na to što jesu. Nikada nisu dozvoljavali da im ponos pređe u gordost, držeći se one poslovice:

"Niti se u dobru ponesi, ni u zlu pokudi!".

Sve što ih je snalazilo podnosili su hrabro. Često je Srbija bila na udaru raznih tlačitelja, neprijatelja. Porobljena, ali neporažena. Dizala se uvek  iz pepela, iz beznađa, jačinom ljubavi svojih rodoljuba. Ta ljubav prema svojoj Otadžbini je bila toliko jaka u njima da im je i sopstveni život, dat za nju, ništavan.

Tome u prilog govori deo govora Vladike Nikolaja Velimirovića na Vidovdan 1916. god. u Londonu:

„...No, gospodo i prijatelji! Ja dolazim iz jedne male zemlje na Balkanu u kojoj ima jedan hram, i veći, i lepši, i vredniji, i svetiji od ovog hrama. Taj hram se nalazi u srbskom gradu Nišu i zove se ĆELE KULA. Taj hram je sazidan od lobanja i  kostiju mog naroda. Naroda koji pet vekova stoji kao stamena brana azijatskom moru, na južnoj kapiji Evrope. A kad bi sve lobanje i kosti bile uzidane, mogao bi se podići hram trista metara visok, toliko širok i dugačak, i svaki Srbin bi danas, mogao podići ruku i pokazati: Ovo je glava moga dede, moga oca, moga brata, moga komšije, moga prijatelja, kuma. Pet vekova Srbija lobanjama i kostima svojim brani Evropu da bi ona živela srećno. Mi smo tupili našim kostima turske sablje i obarali divlje horde, koje su srljale kao planinski vihor na Evropu. I to, ne za jednu deceniju, niti za jedno stoleće, nego za sva ona stoleća koja leže između Rafaela i Širera. Za sva ona bela i crvena stoleća u kojima je Evropa vršila reformaciju vere, reformaciju nauke, reformaciju politike, reformaciju rada, reformaciju celokupnog života. Rečju, kada je Evropa vršila smelo korigovanje, i bogova i ljudi iz prošlosti, i kada je prolazila kroz jedno čistilište, telesno i duhovno.

Mi smo, kao strpljivi robovi, mi smo se klali sa neprijateljima njenim, braneći ulaz u to čistilište. I drugom rečju, dok je Evropa postajala Evropom, mi smo bili ograda njena, živa i neprobojna ograda, divlje trnje oko pitome ruže. Na Vidovdan 1389. godine srbski knez Lazar, sa svojom hrabrom vojskom, stao je na Kosovu Polju na branik hrišćanske Evrope, i dao život za odbranu hrišćanske kulture. U to vreme Srba je bilo koliko i vas Engleza. Danas ih je deset puta manje.

Gde su? Izginuli braneći Evropu.

Sada je vreme da Evropa Srbiji vrati taj dug...“

Putniče namerniče, kada hodaš mojom Otadžbinom hoću da znaš da je svaki pedalj ove zemlje natopljen krvlju mojih predaka, heroja, koji život svoj dadoše za slobodu i Srbiju! A ti, potomče slavnih predaka, upamti dobro da niko, ali niko, nema prava da se odrekne jednog pedlja zemlje tvojih pradedova! Ne daj da je dele, rasprodaju i rasparčavaju! ne daj da otimaju tvoje nasleđe! Čuvaj i sačuvaj svoju Srbiju, krvavu dedovinu! Potomče, duguješ svojim precima, da čašću i znanjem Srbiju učiniš boljom i ponosnijom, za sebe, za svoje potomke, da vaskrsne istina i pravda, da vaskrsne
Otadžbina snagom tvojom i zablista slavom svojom!

Srbska književnica Gordana Pavlović i  Ljubiša Pavlović

*****

U nastavku jedna pesma i priča iz knjige...

STAZAMA PREDAKA

Padaju, ustaju, ponosno jure,