Kako je tajo gazio preko Albanije

Lis u Dragačevu – O zimskoj večeri, tajo je znao da okači šajkaču i staru dolamu o drveni klin na leđima vrata, okupi nas sitnež oko limena šporeta, potegne meno šljivovice iz testije i priča kako je s vojskom gazio preko Albanije.

Od dece niko da zucne ili pita štogod, pa smo dugo mislili da je Albanija neka strašna voda, mnogo veća od našeg potoka u selu, more, šta li?

Ovako se u poznom dobu svojemu roditelja sećala Zagorka Jovičić (1926–2007), starinski prebirajući po životu prohujalom.

Beše onda, veli, i još je, opčinjena roditeljevim pripovestima iz Velikoga rata i svaku reč kao da još čuje, iako je on davno već bio nebeska adresa. Sve je ko zna koliko puta pripovedala svom unuku Ivanu Jovičiću, novinaru iz Beograda, i iz njegovih beležaka evo za „Politiku” Zagorkine besede o ocu Živojinu Jovičiću (1887–1970)...

„Vazda je govorio da je šest leta ratovao pa će biti da od 1912. nije ni skidao pušku s leđa. Na Krf su stigli oko Božića 1916. Padala je neka mlaka kišica, a u našem Dragačevu, u to doba, ređali su se golemi snegovi, pa se vojska čudila kako toga tamo nema. Upiljili se u pomorandže na drveću, ne razbirajući kakva je to voćka.

Umorna i izmučena od puta i bolesti, vojska je časom polegala po zemlji i kršu. I tako se od ležanja na mokroj podini porazboljevaju, oslabe, ili izdanu. A tajo se doseti te nalomi i nakupi granja, prostre poda se pa na to se spusti, a jok na golu ledinu. Odozgo ćebe, i ostane zdrav.

Jednom, dok su išli preko Albanije, izbije pobuna Arnauta, posekli su našu vojsku pa kapetan naredi da se svete. ’Napred’, veli, ’ovo više ne može da se trpi, secite i mlado i staro.’ Upadnu u selo, tajo nije hteo nikoga da nosi na duši a jedan njegov drug iz Tijanja, ljut, besan, zakolje dete. Nije prošlo mnogo, tome su iz Tijanja pisali na Krf da mu je ovde kuća sagorela i jedno čeljade u ognju.

Tajov brat Miljko otišao je u rat s njim, i izdano je od tifusa u Albaniji. U Lješu, tu je i saranjen. Njina majka Mitra bila je mnogo ucveljena što joj sin minu. Jednom je neka vojska prolazila kroz selo pored naše kuće, jer je u to doba put išao preko vr’ brda, bejasmo raskrsnica za Guču, Kravaricu, Požegu i Arilje. Nana ugleda nekog vojnika koji mnogo ličaše na njenog Miljka, priđe mu i zagrli ga. Opkolila je tuga pa je uzela sekiru da ubije sebe, te su posle stalno krili oštrice od nje.

Moj tajo, Živojin Jovičić, iz sela Lis ponad Bjelice u Dragačevu, pre ratova zaimo se, stavili su ga za starešinu sela i uvek je sedeo u gornjem kraju. Umeo je tri zanata, pinter, stolar i kovač. U ratu su mu dali čin podnarednika a posle ga birali za predsednika Albanske spomenice u Donjoj Kravarici. Trired se ženio: prvu su mu nevestu ubile komite dok je bio u Albaniji, druga od koje sam ja završi od bolesti, treća je izdanula od starosti. Imao je šestoro dece, od svake po dvoje, tri ćeri i tri sina.  

Tajo je posle rata priložio crkvi u Guči ikonu Sveta Tri jerarha, za dušu svog brata Miljka. Na ramu je bio natpis od koga je i za čiji pokoj namenjena. Tamo je stajala dok nisu oslikali crkvu i ondak sklonili sve ikone koje su tu bile, a narod ih namenjivao bližnjima.

Na licu crkve u Guči boravi ploča od belog kamena, sa imenima svih Dragačevaca izginulih u ratovima za našu Srbiju, prije no što sam se ja rodila. Ene, tamo levo od dveri, stoji ime mog čika Miljka Jovičića iz sela Lis.”

Gvozden Otašević,
Politika