Moskvo, volim te

Prvog vikenda septembra, kada glavni grad Rusije, Moskva, obeležava svoj 862. rođendan, na ekranima će se pojaviti filmski almanah Moskvo, volim te.
 

Kakva je ona, prestonica Rusije na početku 21. veka? Kako žive moskovljani i mnogobrojni gosti glavnog grada i zašto vole ovaj sumanut grad, koji ključa od strasti? Na ova pitanja pokušalo je da odgovori 18 ruskih režisera, napravivši svaki svoju priču. I mada su oni učinili to posle već čuvenog filmskog alamanaha Pariz, volim te i istog takvog o Njujorku, teško da to može da umanji interesovanje ruskih građana za film. Naprotiv, ubeđeni su autori, „svoja košulja" je, kako glasi izreka, bliže telu. Između ostalog, ideju za filmski almanah o ljubavi prema Moskvi pojavila se kod producentra i režisera Jegora Končalovskog kao alternativa učešća u francuskom projektu, kaže on.
 

U Parizu mi je svojevremeno bilo ponuđeno da učestvujemu njemu, čak je i producent pojekta dolazio u Moskvu... To me je podstaklo na pomisao - zašto da ne napravimo sličan projekat unašoj divnoj prestonici Moskvi? Sa jedinom razlikom što je Pariz, naravno, grad u kojem verovatno svaki režiser svetskog glasa može da nađe priču za njega vezanu. Moskva, nažalost, za sada ne može time da se pohvali.
 

Moguće da bi tu tvrdnju osporio i Poljak Kšištof Zanusi, koji je više puta izjavljivao ljubav ruskoj prestonici, i Francuz Klod Leluš, koji je upravo u Moskvi spoznao svoju želju da snima film. Ali i strogo ruska varijanta filma dostojna je pažnje. Ovde postoji takva raznovrsnost sižea i stvaralačkih rukopisa! Jer među autorima su i veterani, od 90-godišnjeg Georgija Natansona, pa do Murada Ibragimbekova i uvek provokantnog Ivana Ohlobistina iz generacije 40-godišnjaka, a ima i mlađih.
 

Smešne, romantične i dirljive istorije: s ljubavlju, izdajom, banditskim raspravama... Sa razočaranjem i nadom... Nežnost prema Moskvi, čini se, provejava iz samih naziva novela: Osmeh letnje noći, Etida u svetlim tonovima, U centru GUM-a kod fontane. Ali Moskva ima mnogo lica - i u životu, i u filmskim pričama, koje nisu uvek previše vesele. Ovde je i profesionalni ubica, i radnica moskovskog metroa koja praktično ne vidi dana, ali slika divne osunčane pejzaže, i starac koji umire u samoći, i obični službenik, koji je ubijen sivilom svakodnevice i čiji život menja slučaj...
 

Bilo je najteže odabrati siže, priznao je koordinator projekta Jegor Končalovski. Mislio sam da ću osedeti na tom projektu, žalio se on. Toliko je teško spojiti u jednu celinu autorski film potpuno različitih umetnika! Artjom Mihalkov, koji u projektu učestvuje ako režiser, i kao glumac, svoju novelu je nazvao na engleskom „Džob", pošto ona govori o ruskom momku koji pokušava da se zaposli u engleskoj kompaniji.
 

Duh Moskve, čini mi se, kaže Artjom Mihalkov, postoji u samoj priči o tome da danas živimo u megapolisu u kojem je mnogo stranih kompanija, koje diktiraju svoje uslove; o tome da nas sa svih strana okružuju brendovi...
 

Šta da se kaže... znakovi vremena... A pre pola veka Artjomov otac, istaknuti režiser Nikita Mihalkov debitovao je u filmu takođe posvećenom prestonici - Koračam po Moskvi. Ali tada je to bio sasvim drugačiji grad, pomalo naivan, mnogo skromniji i iskreniji! Film je ušao u riznicu svetske kinematografije. Na šta može da pretenduje novi film Moskvo, volim te, pokazaće vreme.