Sportski uspesi i politički slom

Nikad jasnije nego prvih dana septembra vidi se da Srbija živi u paralelnim svetovima. U jednom svetu živi se, radi, bori i pobeđuje se iskrenošću, hrabrošću, optimizmom, posvećenošću, lojalnošću kolektivu i vizijom. U drugom caruje laž, prevara, šićardžijski duh, poltronstvo i izdaja. Naravno govorim o svetovima srpskog sporta i politike kao svojevrsnoj paradigmi mentalnog stanja celokupnog srpskog naroda.

I kao u nekom psihodeličnom filmu i po nekom višem promislu prisustvujemo kolektivnom rascepu ličnosti čitavog naroda dodatno podstaknutog kontradiktornim opservacijama medijskih gospodara naših osećanja.

Jer kako sada posle onakvih pobeda naših sportista izbeći epitete junački, hrabro, odlučno, pobeda tima, veličanstveno a posle političkog brodoloma režima kukavičluk proglasiti za odmerenost, uzastopnu prodaju nacionalnih interesa za državničku viziju, divljanje u Raškoj oblasti za sporadične incidente usijanih glava, promovisanje ideologije homoseksualizma kao vrhunski domet društvene tolerancije…

Da uspesima sportista ne prisustvuje toliko direktnih svedoka nekako bi bilo lakše, a ovako čini se da je celokupna mašinerija za pretvaranje jedne istorijske zajednice u bezobličnu gomilu zatrokirala zbog neverovatnog spleta okolnosti na koji se unapred nije moglo računati.

Kako sad, posle onoliko emocija višemilionskog auditorijuma objasniti da je veličanstvena pobeda nad državnim projektom španske košarke sportska trivijalnost lišena dubljeg smisla, a pražnjenje rezolucije od bilo kakvog unutrašnjeg sadržaja epska državnička mudrost?!?! Dakle, to što moćnicima EU više ne odgovara ni onaj bezlični i metiljavi koncept o „odbrani KiM isključivo mirnim i diplomatskim sredstvima”, i što iz predloga rezolucije ultimativno izbacuju deo u kojem se osuđuje akt jednostrane secesije KiM - umesto kapitulacije predstavlja se kao kompromisni put ka dijalogu sa kosovskim Albancima.

Marko Kešelj I baš u tom osetljivom trenutku jedan mladi čovek, član košarkaške reprezentacije Srbije, daje izjavu iz nekog drugog sveta u kome još postoje univerzalne vrednosti i kaže „nije važno kolika je sila koja nas napada, već koliku svetinju branimo”!?

Taman se narod lepo anestezira i umrtvi, taman postane bezosećajna i otupljena masa, kad neki sportisti ponovo reše da postanu „besmislena i prevaziđena” kategorija srpskog junaka. I još takav koncept podrži i nesvesno iskreni hrvatski komentator koji u trenutku svoje lične frustracije i očajanja daje antologijski komentar da takav preokret mogu da izvedu samo Srbi. A nije da se medijski spin doktori nisu trudili da demontiraju tu minu.

Zato je paralelno sa sistematskim uništavanjem srpskog sporta (primera radi, svetski prvaci pozajmljuju novac za nastup na evropskom prvenstvu dok ministarstvo sporta daje ogromne pare prozapadnim NVO), koji kakvo skladište emotivnog naboja za koje se ne zna kad će eksplodirati treba skloniti sa svetske scene, uvedena institucija bljutavog slikanja političara sa pobednicima, a čestitke i pozdravi su prve vesti u medijima dok je prisustvo na tribinama pri značajnijim utakmicama jedno vreme bila skoro radna obaveza svakog ozbiljnog javnog radnika.

Ali dugoročno gledano sport tj. vrhunski sportski uspeh je za režim i njegove gospodare problematična kategorija jer budi ona „retrogradna i zaostala” patriotska osećanja nacionalnog ponosa koja se tako uporno melju u medijskom i političkom žrvnju današnje Srbije. Zato što pre treba imobilisati i relativizovati sportiste i njihove patriotske izjave i poteze prećutkivanjem i osudama drugosrbijanskih arbitara vrednosti koji suvereno gospodare našim medijskim prostorom.


Milorad Čavić

Zato je legendarni Čavićev gest sa majicom na kojoj je pisalo Kosovo je Srbija ostao na marginama nacionalnih medija, a on lično bez ikakve institucionalne podrške za taj patriotski čin. Zato je teška odluka Vanje Udovičića koji je čast i mogućnost da igra za srpsku reprezentaciju stavio ispred novca i ucene svog kluba - umesto svetlog primera morala za neke nove klince samo jednokratna informacija.


Vanja Udovičić

Zato je Miličićev humani gest spašavanja dečijih života samo tračak svetlosti u moru informacija koji se bave srpskim zlostavljanjem životinja.

Zato je za očekivati da će komesari LGBT organizacija biti u bliskoj budućnosti promovisani u nacionalne heroje na isti način na koji je u kulturnoj politici izdaja promovisana u vrhunski patriotski čin, a učešće u gej paradi stvar elementarne nove opšte kulture i vaspitanja. I zato je potpuno izvesno očekivati da sledeći talas denacionalizacije počne baš od najpopularnijih sportista koji sa svojim globalnim medijskim uticajem narušavaju sklad opšte popularnog i društveno poželjnog posipanja pepelom.

Ali upravo ovi čudni sportsko-politički dani, baš kao i vanvremenski ispraćaj Patrijarha Pavla, događaji su u kojima se kao u ogledalu vidi lice i naličje Srbije, govore da ni najsposobnija teorijska konstrukcija ne može da predvidi baš sve događaje unapred i da su rezerve zdravog rasuđivanja i patriotskih osećanja u srpskom narodu često skrivene ali još uvek pune i neistražene. I to je za jadne spin doktore frustrirajuća ali očigledna činjenica koja jasno govori da „ništa nije gotovo”.