Kako je Holivud iskoristio otkrića čuvenog sovjetskog reditelja

Filmovi „Ratovi zvezda“, „Titanik“, „Terminator 2: Sudnji dan“, „2001: Odiseja u svemiru“ i „Prometej“ imaju nešto zajedničko – u njima su korišćena otkrića pionira sovjetske kinematografije, snimatelja, scenariste i reditelja Pavla Klušanceva.

U krugovima vezanim za rusku filmsku industriju često se priča kako je Džordž Lukas 1988. godine bio u Moskvi na premijeri svog drugog filma „Zvezdani ratovi: Imperija uzvraća udarac“ i kako je hteo da se sastane sa Pavlom Klušancevom, ali sovjetski funkcioneri nisu znali ko je to. Lukas je smatrao da je Klušancev zaslužan za sagu „Zvezdani ratovi“. Nažalost, njih dvojica se nikada nisu sreli. Klušancev je umro 1999.

Pavel Klušancev je bio genijalni filmski reditelj i pisac. On je otkrio na stotine metoda snimanja i pravljenja specijalnih efekata koji se još uvek koriste u filmskoj industriji. Tragovi njegovih inovacija mogu se naći u mnogim filmovima kao što su „Titanik“, „Terminator 2: Sudnji dan“, „2001: Odiseja u svemiru“ i „Prometej“. 

Pavel Klušancev., Mihail Klušancev

Pionir novog žanra

Filmovi „Put do zvezda“ (1957) i „Planeta vetrova“ (1962) bili su novatorski za svoje vreme. Čak su ih i Amerikanci kupili i adaptirali za svoje gledaoce. U Americi je „Planeta vetrova“ dobila naziv „Putovanje na praistorijsku planetu“ (1965), a u filmu su glumili i američki i sovjetski glumci. Tri godine kasnije snimljen je drugi film pod nazivom „Putovanje na planetu praistorijskih žena“, u kome je prikazana rasa žena na planeti Veneri.

Sovjetski reditelj je bio pionir novog žanra – pseudo-dokumentarne naučne fantastike. Svaki detalj u njegovim filmovima je snimljen maksimalno realistično, tako da su gledaoci mogli poverovati da su to sve autentični snimci.

Na primer, u „Putu do zvezda“ je prikazano zvezdano nebo noću gde su zvezde pravilno raspoređene, tako što su sijalice različite jačine pričvršćene na dasku široku 7 metara, u skladu sa stvarnim rasporedom zvezda na nebu.

Prvu „bestežinsku” scenu u istoriji kinematografije snimio je Klušancev. On je to učinio pomoću nekoliko čeličnih užadi i kamere postavljene pod pravim uglom. Na sličan način je snimao i Stenli Kjubrik.

„Planeta vetrova“ Pavla Klušanceva (1957) i „2001: Odiseja u svemiru“ Stenlija Kjubrika (1968), desno

Holivud je bio impresioniran Klušancevljevim radovima, dok su oni u Sovjetskim Savezom često izazivali podozrenje. Sovjetska vlast se više brinula o ideologiji i socijalnim porukama.

Kada je Klušancev na početku karijere zatražio državnu podršku za snimanje „Puta do zvezda“, funkcioneri su mu odgovorili: „Takvih kosmičkih letova neće biti u narednih 200 godina! Treba snimati filmove o tome kako da se poveća proizvodnja cvekle“.

Na kraju je film dobio podršku države, ali su rediteljevi planovi i dalje izazivali podozrenje. U studiju je vladala hronična nestašica sredstava, ali je Klušancev našao mnoštvo načina da pomoću svoje kreativnosti i šačice instrumenata stvori i prikaže na ekranu ono što se ranije nije moglo ni zamisliti. On je snimio prvu bestežinsku scenu u istoriji filma i to samo pomoću čeličnih užadi i kamere.

Deset godina kasnije, Klušancevu je napisao pismo američki filmski reditelj i pisac Robert Skotak, dobitnik nagrade Akademije vizuelnih efekata. Klušancev je 1972. godine otišao u penziju i tada je živeo u malom stanu u Peterburgu. Skotak mu je saopštio da upravo piše knjigu o istoriji vizuelnih efekata i ima 50 pitanja vezanih za Klušancevljeve filmove.

Klušancev je ”podvodne scene” snimao kroz akvarijum sa ribama. Sličan metod je mogao biti korišćen kasnije u „Titaniku“ na kome je radio Skotak.

„Planeta vetrova“ Pavla Klušanceva (1957) i „Titanik“ Džejmsa Kamerona (1997), desno

Sovjetski filmski novator je rado odgovorio Skotaku, sa kojim se najzad sastao 1992. godine. „Amerikanci sa njihovom skupom filmskom opremom i studijima nisu mogli da shvate šta smo mi uradili pomoću nekoliko žica i konopaca“, rekao je Klušancev.

Po rečima ćerke Pavla Klušanceva, njen otac nikad nije tražio novac od onih koji su njegove inovacije koristili u inostranstvu, i nikada ništa nije dobio od Holivuda. „Skotak je rekao da oni u Americi imaju skupu opremu, a da je malo kreativnih ljudi, i da je u tom smislu moj otac bio izuzetan“, kaže Klušancevljeva ćerka Žana.

Prvu scenu u istoriji filma gde robot umire u lavi Klušancev je snimio pomoću obojenog testa. Slična scena postoji i u filmu „Terminator 2: Sudnji dan“, na kome je Skotak takođe radio.

„Planeta vetrova“ Pavla Klušanceva (1957) i „Terminator 2“ Džejmsa Kamerona (1991), desno

Pa ipak, bilo bi pogrešno tvrditi da su svi američki blokbasteri snimljeni zahvaljujući Klušancevu. Žana ističe da su njegove tehnologije i instrumenti bili samo polazna tačka u savremenoj filmskoj tehnologiji. Današnjem gledaocu njegovi filmovi mogu delovati naivno, ali ako se uzme u obzir vreme u kome su snimljeni i situacija u to doba, kao i to da su gledaoci tada malo šta znali o kosmosu, može se zamisliti koliko su snažan utisak ostavljale te scene.

Plemićko poreklo

Klušancev je rođen 1910. godine u plemićkoj porodici u Peterburgu. Bio je svedok revolucije i građanskog rata. Oca je izgubio 1919. godine, a majka je mogla da radi samo u domu za nezbrinutu decu koji je otvoren na zabačenom imanju blizu Peterburga. Tamo je Pavel proveo mnogo vremena u igri. U jednom trenutku je otkrio knjigu o jahtama i brzo ih je zavoleo. Detaljno ih je proučio, pa je čak počeo da pravi maketu jahte. Intersovao ga je i vatromet. Naučio je čak i da pravi barut.

Sa 14 godina je Pavel počeo da radi. Bavio se raznim stvarima, od davanja časova matematike do pravljenja i prodaje šahovskih figura. Želeo je da postane inženjer, ali njegovo plemićko poreklo je bilo prepreka za upis na fakultet i zato je odlučio da radi na filmu kao snimatelj. To je profesija za koju nije bila neophodna „čista“ biografija.

Priča se da su Klušancevljeva kosmička odela korišćena prilikom stvaranja pravih kosmičkih odela u kojima su kosmonauti leteli u kosmos. Zbog toga je prirodno što se slični kostimi sreću i u današnjim filmovima.

„Planeta oluja“ Pavla Klušanceva i „Prometej“ Ridlija Skota (2012), desno

U Drugom svetskom ratu je Klušancev snimao ratne dokumentarne filmove, a posle rata je odlučio da snimi dokumentarni film o polarnoj svetlosti, koju niko od iskusnih profesionalaca nije hteo da snima jer nije znao kako se ta svetlost može snimiti. Klušancev je našao način kako to da učini. Napravio je spravu koja je izvanredno beležila polarnu svetlost, a niko nije mogao da shvati kako je to postigao.

Zatim mu je prijatelj predložio da snimi film o kosmičkim letovima, zasnovan na radu tajnih naučnih laboratorija. Tako je nastao film „Put do zvezda“ koji je premijerno prikazan 1957. godine, kada je lansiran „Sputnik“. U to doba se nije mnogo znalo o kosmosu. Film je postao hit jer je nudio odgovore na pitanje kako je uopšte moguće kosmičko putovanje i kakav značaj ono može imati u budućnosti.

Klušancev je prvi smislio leteće bestežinsko vozilo za svoj film koji je prikazan 1957. godine. Slična verzija će se kasnije pojaviti u „Zvezdanim ratovima“. Da li je to slučajna podudarnost?

„Planeta vetrova“ Pavla Klušanceva (1957) i „Zvezdani ratovi – epizoda IV: Nova nada“ Džordža Lukasa (1977), desno

„Sve se držalo u tajnosti, i zato smo mi morali da snimamo film sa našim modelima i da sami osmislimo dizajn kosmičkih objekata“, pričao je Klušancev. On je smislio stotine metoda za snimanje specijalnih efekata. „Posle toga smo nastavili da radimo i počeli da razmišljamo o onome što se može dogoditi u budućnosti. U našim filmovima je prvi put u istoriji prikazano spajanje i spuštanje kosmičkih brodova, prvi let u kosmos i prvi let na Mesec“.

Njegove prognoze su se ostvarile tridesetak godina kasnije, i u velikoj meri su ličile na ono što je kasnije postalo stvarnost. Na primer, u Klušancevljevim filmovima su rakete bile skoro identične tajnim raketama na kojima su radili sovjetski inženjeri. Zbog toga nije ni čudo što je obaveštajna služba pažljivo pratila ovog reditelja. On je uspešno izbegao sve probleme dokazavši da je sam osmislio sve što je prikazao u filmovima.

Klušancev je prvi prikazao robota kao prijatelja kosmičke posade. Kao i u robotu C-3PO, u ovom robotu je bio čovek koji je njime upravljao.

„Planeta vetrova“ Pavla Klušanceva (1957) i „Zvezdani ratovi – epizoda IV: Nova nada“ Džordža Lukasa (1977), desno

Klušancev je postigao ono što niko nije mogao postići, i zato je uspeo da opstane u onim burnim vremenima kada su ljudi plemićkog porekla lako mogli završiti u zatvoru ili biti ubijeni. Njegova ćerka kaže da je on shvatao potrebu da bude najbolji u svojoj profesiji jer tako može izbeći progonstvo ili zatvor.

„Na desetine puta su oni pokušavali da me oteraju iz studija i strpaju u zatvor, ali ja sam opstao jer sam znao kako da uradim ono što ne može niko drugi uraditi“, rekao je Klušancev.

Ksenija Zubačova,
Russia beyond