Iranski „test“ za Rusiju

Ministar odbrane SAD Robert Gejts je u intervjuu jednoj od ruskih informativnih agencija još jednom dotakao temu takozvanog iranskog nuklearnog problema (nazvanog tako zato, što se u samom Iranu taj termin ne upotrebljava, i umesto njega govore o „nuklearnoj temi Irana“, ili „nuklearnom pitanju Irana“). Gejts je ponovo izjavio, da Vašington i dalje „drži sve varijante otvorenim“, pa i varijantu o nanošenju vojnog udara po Islamskoj Republici. Šef Pentagona je podvukao, da su SAD spremne da pristanu na mirni atomski program Irana, ali je odmah izneo mišljenje, da su Iranci raspoloženi da stvore nuklearno oružje.
 

Iranska problematika postepeno postaje jedan od ključnih elemenata spoljnopolitičkog diskursa u Rusiji, poprimajući nov kvalitet, koji se razlikuje od primitivnih nagađanja „napašće – neće napasti“, i ako napadnu, kada će i kojim snagama.
 

Kako će se sva dešavanja oko Irana odraziti na pozicije Rusije u svetu, kakva može biti uloga Rusije u stvaranju sistema regionalne bezbednosti na Bliskom i Srednjem Istoku u uslovima neprestanog mešanja izvanregionalnih snaga u tom delu sveta? O tome se mnogo govorilo na međunarodnom okruglom stolu „Problemi osiguranja međunarodne bezbednosti u vezi sa događajima oko Irana“, održanom 14. septembra u Ruskom trgovinsko-ekonomskom univerzitetu u Moskvi, uz učešće diplomatskih predstavnika Irana, Izraela i Iraka.
 

Prognoze učesnika konferencije bile su različite, i to odražava opštu nekonsolidovanost ekspertske zajednice povodom toga, kako će se razvijati događaji oko Irana u toku narednih godina. Postoje blaže ocene čija se suština sastoji u tome, da SAD i njeni saveznici neće ići dalje od antiiranskih propagandističkih naleta ili, u krajnjem slučaju, pokušaja da rasklima vladajući u Teheranu režim metodama „meke sile“. Međutim, postoje, po našem mišljenju, i realističnije prognoze.
 

Prema jednom od postojećih gledišta da će SAD, delujući „na svoju ruku“, ignorisati mogućnost pojavljivanja nuklearnog oružja u Iranu, kao što one ignorišu postojanje takvog oružja u Pakistanu ili Severnoj Koreji, imajući u vidu da je proces širenja nuklearnog oružja u svetu nepovratan i da razmatranju podleže samo to, kako ga smestiti u međunarodno-pravne okvire. Ali je takav prilaz u kopči Vašington –Tel Aviv isključen.

U Izraelu se mnogo govori o težnji Irana da uništi jevrejsku državu. Pozivaju se na izjave Mahmuda Ahmadinežada, iako se njegove reči, po pravilu, izvlače iz konteksta. Iako se ideje o „preuređenju“ Izraela u arapsko-jevrejsku državu i čine ekstravagantnim, one se, u suštini, po malo čemu razlikuju od javno saopštavanih namera o „smeni režima“ u Iranu, čije je okruženje načičkano američkim vojnim bazama i drugim vojnim objektima, i koje nije ništa manje neprijateljsko od okruženja Izraela. Stvarni razlog za stalnu informativnu halabuku oko Irana, po mišljenju naučnog saradnika Ruskog instituta za strateška istraživanja A.Kuznjecova, svodi se na to, da se zemlja ne nalazi pod spoljnom upravom, niti usklađuje svoju politiku sa Vašingtonom, kao u vreme vladavine šaha, kada su zemlje Zapada i pokrenule iranski nuklearni program.
 

Najstabilnija osnova mirne budućnosti Bliskog Istoka moglo bi biti to, da se ovde stvore zone, slobodne od nuklearnog oružja. Prepreke za to su postojale i postoje, kao prvo, u stavu Izraela, koji teži da zadrži monopol na nuklearno oružje u regionu i, drugo, u višegodišnjim naporima SAD, usmerenim u pravcu ovekovečenja svog prisustva na Bliskom Istoku. Taj ključni za kontinentalnu stabilnost u Evroaziji region sveta ostaje prvostepena sfera interesa SAD, koje, po svoj prilici, računaju da će zaustaviti pad svog uticaja putem serije međunarodnih konflikata širih razmera.
 

U tim uslovima suverenitet i državna nezavisnost Irana treba da imaju odgovarajuću geopoliitčku logistiku, pored ostalog i zarad interesa globalne bezbednosti.
 

Rusko-iranski odnosi mnogo toga determinišu u Evroaziji. Pri tom je potrebno imati u vidu, da problemi koji postoje u odnosima između Moskve i Teherana, nisu nastali danas i oni se ne mogu rešiti podsećanjem na Turkmančajski sporazum, ili sovjetsko-iranski sporazum iz 1921. godine. Deklaracija prikaspijskih država 2007. godine nije ukinula težnje izvanregionalnih snaga za povećanje svog prisustva , pored ostalog u Prikaspiju i Centralnoj Aziji. Porast trgovine između Rusije i Irana, koji je bio evidentan jedno vreme, nije u stanju da sakrije činjenicu da se 2009. godine obim te trgovine suštinski smanjio i teško da će se to promeniti po rezultatima tekuće godine. Nije uporediv, na primer, ni broj avioletova, koji spajaju Moskvu sa Tel-Avivom, s jedne strane, i Moskvu sa Teheranom sa druge.
 

Napeta međunarodna diskusija o Iranu, koja se danas vodi, trebalo bi da potkrepi izbor optimalnih varijanti ponašanja Rusije u veoma važnom, sa aspekta njenih interesa, „iranskom pitanju“, i posluži kao impuls ka tešnjoj koordinaciji delovanja Moskve i Teherana na međunarodnoj sceni u pitanjima koja su za njih od obostranog interesa.

Andrej Arešev,