Srbi su krivi za sve

Srbija već odavno ne donosi samostalne odluke. Od početka krize 90-ih godina rukovodstvo je stalno pravilo ustupke u nadi da će oslabiti obruč sankcija. A zatim, već posle promene vlasti 2000. godine, kada je vladajuća Demokratska stranka za svoj glavni prioritet spoljne politike odredila stupanje u EU, ustupci su počeli da se ređaju naizmenice sa ultimatumima. Kako bi se samo približili EU, trebalo je sarađivati sa Haškim tribunalom, isporučiti čitav državni vrh, priznati krivicu srbije za ratove 90-ih, odustati od Kosova, proširiti prava muslimana na Sandžaku i slično.
 

Tragičan momenat za Srbe bila je želja vlade da prizna genocid muslimanskog stanovništva u Srebrenici. Radi se o tome što je problem Srebrenice postao predmet političkih špekulacija, u koji su uvlačili i same Srbe, mada se sve više pojavljuju podaci da je Srebrenica planirana i dobro izvedena operacija zapadnih specijalnih službi. Laž o onom što se desilo 1995. godine širi se svetom ogromnom brzinom, i protiv nje je sve teže boriti se. Muslimansku verziju žrtava niko se ne trudi da proveri, svi je prihvataju kao aksiomu.
 

Naučnici i javni poslenici, predstavnici opozicije i srpske dijaspore dokazivali su da srpski narod ne treba da snosi odgovornost za ono što nije izvršio, a rukovodstvo da se beskrajno izvinjava, ponižava i podriva samopoštovanje Srba. U vladu i Skupštinu su stizala pisma protesta ali predsednik srpskog parlamenta Slavica Đukić-Dejanović nije čak dozvolila ni razmatranje rezolucije u parlamentu. Ubrzo posle njenog usvajanja, rukovodstvo Srbije je doputovalo na memorijalnu ceremoniju povodom ovih događaja na ogroman muslimanski memorijalni kompleks, pokazavši samim tim pokajanje i žalost. Očekivalo se da će u znak odgovora muslimanska strana bar izraziti žaljenje povodom srpskih žrtava, ali to se nije desilo.
 

Jedini odgovor zvaničnog Beograda na proteste javnosti bilo je obećanje da će se za vreme jesenjeg zasedanja usvojiti druga rezolucija sa osudom zločina protiv Srba na terotoriji bivše Jugoslavije u svim ratovima u poslednjih 20 godina. Pri tome Skupština poziva parlamente drugih zemalja, pre svega na teritoriji bivše Jugoslavije, da osude ove zločine i izraze poštu srpskim žrtvama.
 

Srpska opozicija odlučno je osudila delatnost vlade i Demokratske stranke. Mnogi smatraju da deklaracija koja se priprema neće imati nikakvo dejstvo, samo će pokušati da umiri javno mnjenje unutar zemlje. Sve češće se čuju glasovi o tome da istraga zločina protiv srpskog naroda, sakupljanje dokaza, sudsko gonjenje, sve to se čini samo formalno, da vlasti ne žele da se svađaju sa Zapadom i zato nigde ne pokreću ovo pitanje ni unutar zemlje, ni van njenih granica. Odavno su zatvoreni muzeji sprskih žrtava, raspušteni komiteti i naučne grupe koje se bave sakupljanjem dokumenata. O namerama vlasti govori samo činjenica da ruskovodstvo zemlje nikada nije bilo na danima žalosti za srpskim žrtvama koji se održavaju svake godine u julu u Bratuncu, ali aktivno posećuje manefestacije sećanja na muslimanske žrtve.
 

Čim se deklaracija izglasa, nju će uspešno zaboraviti, a krivica Srba će se razmatrati stalno, i to će biti osnova za opravdavanje delatnosti NATO-a 1999. godine, radi podrške nezavisnosti Kosova i drugih teritorija Srbije.