Arhitektura Moskve posle Luškova

Da li treba demontirati spomenike minule epohe, ako je to „neimarska epoha" bivšeg gradonačelnika Moskve Jurija Luškova? Upravo ovo pitanje postavljeno je na samom početku diskusije predstavnika društva arhitekata, koja je održana u ruskoj prestonici 6. oktobra.

Kao direktan povod za sastanak profesionalaca poslužili su stihijski nastali sporovi među moskovljanima: šta sad da se radi s jednim od glavnih simbola „Luškovljevog doba" 98-metarskim spomenikom caru Petru Prvom, statuom omraženom kod Moskovljana? Da se izmesti nekuda dalje od očiju ili da se jednostavno demontira?... Naravno, ovo pitanje se ne rešava brzo i lako. Međutim, nakon razrešavanja dužnosti gradonačelnika Jurija  Luškova u Moskvi se jako oseća iščekivanje promena na bolje - između ostalog, u arhitektonskom izgledu prestonice. Ipak, arhitekte, koji su s moskovskim problemima upoznati bolje od bilo koga drugog, imaju manje optimizma. Ogroman je zadatak sačuvati istorijsku baštinu Moskve, ne ometajući njen razvoj, promeniti urbanističku politiku, smatraju stručnjaci. Među njima je profesor Moskovskog Arhitektonskog fakulteta, stručnjak za spomenike Svetske baštine Međunarodnog saveta za očuvanje istorijskih spomenika, Natalija Duškina.
 

 „Ne osećam euforiju povodom onoga što se dešava u Moskvi," kaže Natalija. „Čini mi se da su to sve „znaci" - prestanak izgradnje depozitarijuma Muzeja moskovskog Kremlja, izmeštanje Petrovog spomenika, rada skulptora Ceretelija - sve su to popularističke mere, to je svojevrsna kost koja se stanovništvu baca da se ne bi govorilo o zaista fundamentalnim problemima, koje treba pod hitno rešavati. Igra se nekakva „šahovska partija" i ja treba da se pridružim sledećim pozicijama. Pre svega, to nije prosto revizija, već odricanje od onog Generalnog plana Moskve, koji je moskovska vlada ishitreno odobrila. Apsolutno je neophodno da se to učini, jer je plan defektan u profesionalnom smislu. Kao drugo, naravno, to je utvrđivanje granica istorijskog grada i u okvirima ovih granica - revizija onih investicionih projekata koji su zaključeni javno ili tajno, makar za poslednjih pet godina, zato što je Generalni plan izrađen na osnovu njih. I još nešto. Dok nasleđe kao samostalna pojava ne bude izuzeto iz realizacije dinamičnog urbanističkog razvoja i potčinjeno direktno Ministarstvu kulture - pošto je Moskva federalna prestonica - ništa smisleno ne može da se desi.
 

S ovom pozicijom na „šahovskoj tabli" saglasan je pisac, istoričar, etnograf Rustam Rahmatulin. On je koordinator društvenog pokreta „Arhnadzor" i do tančina poznaje sve mnogobrojne slučajeve varvarskih upada u istorijske, zaštićene zone Moskve, kad se pod etiketom „regeneracija" odvija uništavanje spomenika arhitekture s kasnijim prikazivanjem narodu rasškošne novine. „Ruski zakoni sasvim jasno govore o nedopustivosti ovakvih radnji," podseća Rustam Rahmatulin.

Ako pogledamo zakon, urbanistička delatnost na spomenicima i na njihovoj teritoriji nije moguća, kao što nije moguć ni bilo kakav originalni arhitektonski projekat. Činovnici arhitekture nemaju prava da ovde daju svoju saglasnost, nemaju prava da odobravaju parametre. Smatramo da nije kasno da se zaustavimo, treba okrenuti događaje unazad. Ono što je spaseno treba vratiti u režim restauratorske obnove. To je najsloženiji od naših predloga.

Mnoge starinske zgrade u istorijskom centru Moskve, iznad kojih se danas nadvijaju kašike buldozera i novčanici investitora, još se mogu spasiti. Međutim, na kraju krajeva, najvažnije je da „naučimo da doživljavamo grad kao složen dijaloški sistem," smatra potpredsednik Saveza arhitekata Rusije Aleksandar Skokan.
 

Grad se neizbežno razvija i on će rasti, bez obzira da li se to nama sviđa ili ne. I svejedno će se odvijati zamena istorijskih slojeva. Svo pitanje se sastoji u tome kako se to dešava. Čini mi se da esnaf arhitekata treba da odgovara za to kako se odvija dijalog između novih elemenata koji su se pojavili i istorijskih struktura, koliko je ovaj dijalog korektan, koliko ima poštovanja i tolerancije.
 

Za početak moskovsko društvo arhitekata predlaže da se osnuje opšte gradski Savet za kulturno nasleđe pri gradonačelniku Moskve kako se, kao minimum, pitanja povezana s očuvanjem i razvojem istorijske Moskve više ne bi rešavala iza zatvorenih vrata.