Šta da se radi ako prošlost kuca na vrata

Za Rusiju i zemlje koje čine ZND, čak za mnoge zemlje Istočne Evrope koje su se pridružile EU, do danas ostaje aktuelno pitanje odnosa prema svojoj nedavnoj prošlosti. Reklo bi se da su zvanične ocene tog period akoji je protekao u znaku komunističkih ideja date. Ali na nivou mentaliteta veza sa tom prošlošću još nije prekinuta. Treba li se držati ove prošlosti ili je to opasan put za one koji nameravaju da idu napred? Takva je bila tema javne diskusije na ruskom federalnom TV kanalu Kultura.
 

Novinar Nikolaj Uskov, na primer, isnistira: Prošlost teba analizirati, izvlačiti moralnu pouku iz njenih grešaka, ali ne treba se držati za nju.
 

Za prošlost je opasno držati se, to znači nesposobnost da se živi u sadašnjosti, što se u Rusiji pretvorilo, po meni, u preteću društvenu tendenciju, primećuje Nikolaj Uskov. Ljudi više vole da žive u ćeliji ubuljalih blagodušnih fantazija o jučerašnjem danu, oslanjajući se na uglavnom lažne stereotipe i ne radeći na tome da današnjica postane bolja. Veći deo stanovništva nije u stanju da se uklopi u savremeni život, ne poštuje ga, smatra ga pogrešnim. Ali nema povratka, to je očigledno, treba sebi nalaziti mesto u novom svetu, treba da čovek uči da živi danas.
 

Kada se društvo previše jako drži za prošlost, ono prestaje da predlaže nove ideje i počinje da kasni u svom razvoju. To se jasno vidi u umetnosti, u kulturnom životu, smatra pozorišni kritičar Marina Davidova.
 

Nikako ne možemo da shvatimo da radi toga da živimo u sadašnjosti moramo da nađemo njoj adekvatne estetske i sociopolitičke forme, tvrdi Marina Davidova. Upravo zato živimo u zemlji Šilova i Glazunova, umetnika za koje se čekalo u redu, istina samo kod nas, a ne u Evropi. A šta je ovo slikarstvo ako ne pokušaj da se obnovi umetnička forma prošlosti? Mi ne proizvodimo smislove, u tome se sastoji naše neumeće da živimo u sadašnjosti.
 

Suprotne tačke gledišta pridržava se pisac Andrej Gelasimov, dobitnik književne nagrade Nacionalni bestseler:
 

Meni se čini da je mnogo opasnije držati se za sadašnjost, zato što je ona ispunjena šumovima, smetnjama, trenutnim smislovima koji nas odvlače od važnih stvari. To što nam je ostalo od prošlosti u kojoj se već desio odabir, to su u suštini veličanstveni događaji i figure.
 

Od prošlosti se ne možemo ograđivati, ma kako da je čovek ocenjuje - takvu misao je izrazio učesnik diskucije istoričar Valerij Kerov.
 

Čovek ne može da nema prošlost, i porodica takođe, čitava zemlja tim pre, kaže istoričar. Ili imamo našu prošlost ili ćemo imati tuđu prošlost, to isto može da bude. U toj situaciji jedini izlaz je da se ozbiljno bavimo istorijom. Mi možemo da je ocenjujemo na razne načine, ali tajiti neke činjenice bilo bi antisocijalno.
 

Dijalog sa istorijom je neiscrpan, u svakom slučaju vodi ga svaki narod.