Aleksandar Blok – „vitez bez mane“

„Glavni pesnik Srebrnog veka“ to je u ruskoj kulturi bio i ostao Aleksandar Blok. 28. novembra navršava se 130 godina od rođenja autora „Pesama o prelepoj dami“, drame „Lakrdijaš“, poeme „Dvanestorica“ i mnoštva drugih istaknutih dela ruske poezije, koja danas čine sabrana dela Aleksandra Bloka u 20 tomova.

„Kad je Blok prvi put stupio na pesničku arenu, malograđani su tvrdili da se pod ovim imenom krije „blok pesnika, koji su rešili da zaluđuju publiku“. Ovo su reči iz sećanja onih koji su bili svedoci debija Aleksandra Bloka. Šalu na stranu, raznovrsnost njegove lirike je takva da bi zaista mogla da čini nekoliko poetskih biografija. A sopstvena sudbina je za Bloka pripremila, da po rečima njegove velike savremenice Ane Ahmatove, postane „tragičan tenor 20. veka“.

Aleksandra Bloka neki nazivaju „poslednjim pesnikom-plemićem“, koji je živeo u vreme propasti ruskog plemstva. Za razliku od većine predstavnika svog sloja, Blok je s njima neshvatljivim entuzijazmom prihvatio kapitalno preuređenje Rusije – revoluciju 1917. godine. Simbolično je to što je mesto rođenja pesnika Peterburg, a mesto smrti – Petrograd: grad, koji je bio prestonica Ruske carevine i koji je posao prestonica Sovjetske Rusije.

Stvaralaštvo Aleksandra Bloka pripada posebnom umetničkom smeru. To je simbolizam prenet u Rusiju s evropskog književnog tla. „Početkom 20. veka, u vreme procvata ruske kulture, u doba koje se obično naziva Srebrnim vekom „rodile su se“ dve generacije simbolista. Blok je pripadao mlađima,“ kaže u invervjuu za „Glas Rusije“ vodeći naučni saradnik Državnog književnog muzeja Vladimir Križevski.

Mlađi simbolisti su se bazirali na učenju filosofa Vladimira Solovjova o „večnoj ženstvenosti“, koje treba da postane osnova „trećeg zaveta“, posle Starog i Novog. Oni su osećali – a njihova umetnička osetljivost je bila vrlo visoka – da nastupaju promene i ova predosećanja su izazivala u njima religiozna razmišljanja. Blok je očekivao novi dolazak Boga, i to u ipostasi povezanoj sa ženskim likom. Izlazak 1905. godine njegove knjige „Stihovi o prelepoj dami“ jesu svedočanstvo poklonjenja, s jedne strane, zemaljskoj ženi, s druge – bogoovaploćenoj. Smatram da je Blok do kraja života ostao simbolista. Dovoljno je pogledati kako se razdvaja lik u poemi „Dvanaestorica“, koja pozdravlja rusku revoluciju. S jedne strane, 12 ljudi je uobičajeni sastav revolucionarne patrole, koja obilazi ulice Petrograda. A s druge strane, i apostola je bilo 12, i Hristos je bio ispred njih, On kao da ih je vodio, i On se, kao prethodnica, na izvestan način pojavljuje u Blokovoj poemi.

To što je Aleksandar Blok – idol svoje generacije i može se reći „kultni junak“ neočekivano prihvatio revoluciju, potreslo je njegove kolege i poklonike. Jedne u pozitivnom smislu, druge u izuzetno negativnom. Ovi drugi su u tome videli koristoljubivu „političku logiku“. Međutim, Vladimir Križevski smatra da je „ovaj postupak Bloka pojava čisto umetničkog reda: prihvatanje revolucije je predstavljalo činjenicu divljenja narodnoj stihiji.“

Kod Bloka se s godinama pojavila važna crta, po kojoj se on razlikuje od mnogih drugih: to je divljenje stihiji, - nastavlja Vladimir Križanovski. – On je svuda tražio znake dolaska Strašnog suda, apokalipse. Bloku se činilo da se bliže poslednji dani i on je hvatao znake kraja sveta, iako je to zapravo bio kraj sveta u kojem je on odrastao. Iz novina je saznao za zemljotres u italijanskom gradiću Mesini i „pogibelj Mesine“ je kasnije pomenuo u svojoj poemi „Skiti“. U Blokovom dnevniku postoji zapis: „Brodolom „Titanika““ (i to je simbol civilizacije koja propada, ako hoćete.“ I odjednom, rečenica, čudovišna s moralne tačke gledišta: „Dakle, još postoji okean.“ Odnosno, njega ne užasava ljudska tragedija, već ga oduševljava ispoljavanje stihije. Ili ovakva pozicija – diviti se svom uništenju, kao što to Blok čini u jednoj od svojih pesama, u kojoj se pogibija pijanog pesnika ispod tarabe pretvara u mistički događaj. Cilj njegove knjige – „Snežna maska“, na primer, - posvećen je slici mećave, snežnim olujama i tako dalje. Svaka stihija je u svojoj burnoj pojavi izazivala divljenje.

Zadivljuje to što autoritet Aleksandra Bloka u novoj Rusiji nije ništa manji, već je verovatno i veći nego u Rusiji pre revolucije, primećuje Vladimir Križevski.

Blok je uticao čak i na pesnike, koji su nazivani proleterskim. Jednom mu je neko rekao: znate li da ovi pesnici ne samo da se ugledaju na vas – oni od vas kradu? „Kad bi to činili samo oni!“ odgovorio je Blok s teškim uzdahom. Blokov uticaj je bio totalni! A jednom je Aleksandar Blok sreo svog prijatelja, pesnika Petra Potjomkina i zatim je zapisao u dnevniku: „Potjomkin mi kaže da mu „smetam da piše“. A ja sam mu rekao da ga dobro shvatam, zato što meni Lav Tolstoj „smeta da pišem“...

„Vitezom bez mane“, Aleksandra Bloka je nazvala isto tako istaknuta predstavnica Srebrnog veka, pesnikinja Marina Cvetajeva.