Mora li napamet

Da li muzičar treba da pamti note koje svira ili je dovoljno da svira čitajući ih iz odlično savladane partiture… Da li je pamćenje zahtevnih Rubinštajnovih komada više nalik na ekstremni sport ili pre pitanje muzičke inteligencije... Šta je muzički lapsus i postoje li „robovi” nota, pitala se poznata pijanistkinja Suzan Tomis u članku nedavno objavljenom u engleskom „Gardijanu”.
U istoriji muzike pojedini izvođači sviranje napamet su doživljavali kao „osećaj koji daje krila”, dok su drugi nalazili da im je sviranje manje prirodno i previše stresno u odnosu na sigurnost koju daje prisustvo partiture. I pritisak je godinama porastao jer je istrenirana pyblika očekivala perfekciju, bez obrta i iznenađenja.

– Muka pamćenja, ipak, pada na pleća solo instrumentalista. Na koncertima sam solo deonice uvek svirala napamet, a orkestarsku muziku čitala sa nota. Od članova orkestra niko i ne očekuje da pamte muziku, iako ima izuzetaka. Ima i dirigenata koji diriguju držeći note u glavi ali, imajući u vidu da oni ne proizvode muziku, njihove greške prolaze neopaženo. Operski pevači moraju da pamte, a ukoliko „zakažu” u pomoć stiže šaptač i diskretno ih podseća na sledeću frazu, kaže Tomis, dodajući da su zbog teksta pesme lakše za pamćenje.  

Ona objašnjava da za „sigurno pamćenje” ima nekoliko elemenata koji čuvaju izvođača od nepredvidivog. Tu je analitička memorija koja podrazumeva razumevanje muzičke strukture. Potom fotografsko pamćenje, koje muzičaru omogućava da „čita” strane koje je vizuelizovao, i fizička memorija, ili snaga mišića, na koju se uvek oslanjate:

– Ranijih godina sam uspešno pamtila resitale, svaki u trajanju od oko dva sata. Iako sam mogla da savladam program za kraće vreme, sa istom interpretativnom snagom, na memorisanje su mi odlazili meseci. Nedavno sam, nekoliko nedelja pre roka, pripremila Šumanov klavirski koncert, svirajući ga napamet bez problema, i osećala sam se veoma sigurno. Na prvom nastupu, međutim, pred 2000 slušalaca, desili su se neverovatni momenti nesigurnosti… Markirala sam ih, i koncentrisala se baš na njih, ali đavolji trenutak je iskrsnuo na sasvim novom mestu na drugom nastupu…, priča pijanistkinja.

– Zato pitam, mora li muzičar da troši svoje dragoceno vreme i emocionalnu energiju na pamćenje nota? Ako odlično pripremimo komad, da li sviranje napamet zaista daje lakoću i tu ekstra dimenziju vrednu našeg bola, pita u ime kolega Suzan Tomis. 

Mendelson „prevarant”

Kompozitor Mendelson imao je zadivljujuću muzičku memoriju. Na jednom nastupu trebalo je da učestvuje  u izvođenju sopstvenog klavirskog koncerta, a partitura je bila negde zagubljena.

– Nije važno, uzmite neke papire i stavite ih na klavir. Neka neko sedi pored mene i okreće mi strane, i niko neće znati da sviram napamet…, rekao je Mendelson.

Franc List je, pak, običavao da svoje kompozicije svira po partituri, pokazujući da je reč o ozbiljnim delima, bez lako pamtljivih nota.