O maloletničkom pravosuđu, pedofiliji i... degradaciji Evropljana

Čudne stvari dešavaju se danas u  raznim civilizovanim zemljama... Eto, pre nekoliko godina okupila se Komisija za etiku Saveta Evrope, prodiskutovala, odvagnula sve okolnosti i odlučila: nema ničeg čemu se može zameriti  IT (informatičko-tehnološkoj) modifikaciji ljudskog tela (1).  Drugim rečima, u potpunosti je odobrila  - „etički“ -  korišćenje ljudskog tela kao  biokonstruktora i njegovu  preradu u kiborg-uređaj. Ili, dogodilo se sasvim nedavno: Savet Evrope izneo je na razmatranje predlog o racionalnoj utilizaciji pokojnika. Kao, ekologiju treba čuvati, a najracionalnije je mrtvog čoveka  rastopiti u soli i sručiti u kanalizaciju (2) ili, na primer,  pribeći još ekonomičnijem postupku - pretvoriti ga u kompost i đubrivo i  upotrebiti za uzgajanje cveća (3).
 

Etika na ivici bezumlja... A nije li bezumno, vođeni na ularu „naprednih“ boraca za ravnopravnost polova na čitavoj evropskoj teritoriji, pravno ukinuti pojmove „majka“ i „otac“, zamenivši ih neutralnim pojmom „roditelj“ i faktički  postaviti pitanje o totalnom ukidanju instituta porodice (4)? Iako se lobisti te zakonske odredbe pozivaju na  sve veći uticaj feminističkih pokreta i na borbu za  „ravnopravnost“ žena koje, naravno, sada već  za razliku od svojih muževa – „otaca“, ne mogu biti  prosto „matere“, jer  se samim tim „seksistički“ degradiraju (5), ali samo taj jedan razlog očigledno nije dovoljan za poimanje  zašto je  slična promena u zakonodavstvu i papirologiji postalo toliko neodložno aktuelna.
 

Isto se tako ne može objasniti totalitarna praksa antiroditeljskog terora, svudprisutno i prošireno maloletničko pravosuđe isključivo samo jednom jedinom težnjom  „najhumanijih  deka i teta“ da „zaštite iskonska prava dece od surovosti odraslih“.
 

Niko ne osporava očiglednost toga, da je svet surov, da je država najčešće nepravična, da je društvo katkada indiferentno prema sudbinama svojih članova,  da  su ljudi uopšte, pa i roditelji između ostalog, previše strogi i nedovoljno dobri.  I što je čovek manje radno sposoban, što je više nezaštićen i zavistan od okoline koja ga okružuje, njemu je u većoj meri potreban mehanizam socijalne zaštite. U prvom redu se to odnosi na starce i decu. Ako  razmatramo maloletničko pravosuđe u logici  (u kakvoj je ono i nastalo u SAD pre jednog stoleće), onda nikakvih principijelnih  zamerki protiv istog nema, niti može biti. A uzgred, i u SSSR  je početkom XX veka postojala praksa posebnog, humanijeg pravosuđa kada su u pitanju deca i kasnija briga države o njima. Dovoljno je setiti se  hrestomatično čuvene „Republike ŠKID“ i čitave plejade pedagoga-prevaspitača“, počev od A.S. Makarenka.
 

Međutim, fokus se sastoji u tome, što dato opravdanje neophodnosti pojavljivanja i širenja maloletničkog pravosuđa u društvu, makar ono deklarativno branilo principe humanosti, nema ničeg zajedničkog sa njegovom realizacijom u evropskim državama, uključujući zemlje Istočne Evrope i  Rusiju. Pozvano da „zaštiti decu od zla“ ono  se na delu  ovaplotilo u razvijeni sistem njihovog otimanja od roditelja pod najčudnovatijiim izgovorima  i kasnije interniranje, umnožavajući u društvu strah, razjedinjenost, ličnu neodgovornost (atomizaciju ljudi i raspad socijalnih struktura).
 

Tako je, prema izveštaju Generalnog inspektora za socijalna pitanja Pjera Navesa i Generalnog inspektora pravnog odelenja Bruna Katala o stanju stvari  u  sudovima za maloletinke i socijalnim službama, o razdvajanju dece od roditelja, u Francuskoj do 2000. godine  od roditelja oduzeto 2 miliona dece, od čega  polovina njih pravno neosnovano (6). U Nemačkoj se godišnje od  porodica oduzima reda 28 hiljada dece i tinejdžera (7), u  malenoj petomilionskoj Finskoj – 11 hiljada (8).  Pune su gorčine reči norveške književnice Elin Brodin, koja  u članku pod naslovom „Država vlada decom“ konastatuje: Hteli bi smo da pojasnimo,  zašto  radnički organi socijalnog staranja,  kao zaakletvu, ponavljaju jednu te istu frazu:  „Deca ne pripadaju svojim roditeljima“.   I tu su oni apsolutno u pravu,  zato što upravo država vlada decom“ (9).
 

Pri tom postoji specifika takve maloletničke državne vladavine.
 

Kao prvo,  objekti „brige i staranja“ državnih službi za zaštitu dece isključivo su uspešne i u celini zakonoposlušne porodice srednjeg staleža,  uglavnom evropskog, a naročito slovenskog porekla, u vreme dok su  zaista najčešće migranti sa više dece iz Azije i Afrike ti koji  krše norme tradicionalnog evropskog morala. (A tih migranata u Evropi ima sve više i više,  tako da se Nemci, Francuzi itd, postepeno pretvaraju u nacionalne manjine, i nisu  interesantni za državne činovnike (6).
 

Drugo, saradnici službe za pitanja zaštite dece preopterećeni su radom i zatrpani papirologijom. Osim toga, oni su veoma loše obrazovani – obično su završili četiri semestra socijalne pedagogije.  Pri tom su oni dužni  da  budu  istovremeno  policajci, psiholozi i socijalni radnici. I zato ne čudi što se redovno donose pogrešne odluke. Prva i najčešće jedina njihova reakcija jeste:  oduzeti dete i slučaj je time zatvoren... Problem se svodi na to,  šta ako se u odnosu na neku porodicu jednom pojavila sumnja, onda se služba  čvrsto „zalepi“ za tu porodicu i  ne pušta je dok ne ostvari nameru. Sem toga, u mnogim slučajevima počinje da igra ulogu lična mržnja. Činovnici žele „da kazne“ nenagovorljive roditelje, koji prema njima nisu ispoljili dovoljno poštovanja ili im rekli nešto  poput: „mi sami bolje znamo kako da vaspitavamo dete“ (7).
 

I treće, pri tom stvarne probleme dece, uključujući nasilje od strane pedofila, surovo  ophođenje sve do ubistva, službe maloletničkog pravosuđa ne rešavaju,  već svoj teror okreću isključivo  protiv roditelja i instituta porodice, u krajnjem rezultatu – protiv same dece (najčešće oduzimajući poslednju od onih koji ih vole i predajući u ruke budućim dželatima) (vidi 7, 10, 11). Dozvolićete, takvo stanje ponajbolje ilustruje slučaj iz nemačkog grada Vormsa, gde su 1993. godine službe  maloletničkog pravosuđa na „vešt“ način razotkrile čitavu „mrežu pedofila“, koja se sastojala od 27 roditelja, a takođe deka i baka. Samo po sebi se razume da je petnaestoro „dece-žrtava“ smesta  upućeno na smeštaj  u „Vrapče gnezdo“, a njihovi osumnjičeni rođaci – u zatvor.  Za četiri godine procesa većina optuženih je izgubila posao, porodice se raspale, muževi se razveli od supruga koje su ostale na slobodi, a neki čak i pomrli. 1997. godine  svi su oni oslobođeni u sudu zbog „potpunog nepostojanja prekršaja“ i cela stvar je  zatvorena uz zaključak da su „izjave dece bile pogrešno interpretirane“. Tragizam situacije sastoji se u tome,  što je jedini pravi pedofil u celoj toj priči razobličen uz neoborive dokaze 2007. godine, i da je on bio upravo direktor dečjeg prihvatilišta, u koje su slata deca, koji je uspeo da ih za vreme istrage  razvrati i usmeri protiv svojih nevinih roditelja.
 

Prirodno da niko od činovnika, koji su osakatili sudbinu nekoliko desetina ljudi, nije bio kažnjen. Kao uostalom i u nizu drugih slučjeva, koji su se u stvari  pokazali kao prestupi protiv dece, i koji su doveli do  ozbiljnih psihičkih i  fizičkih trauma, pa čak i smrti (vidi 7, 10, 11). Razlog je jednostavan: konvejer maloletničkog pravosuđa, ogradivši se sistemom formalnih obeležja,  koje omogućavaju da se oduzimaju deca od porodica, upravo  se time i bave, koristeći   svaki  prekršaj koji ima odjeka u javnosti, za svoju narednu aktivizaciju.
 

S obzirom da se taj tumor raka sam po sebi i neznano zašto u društvu ne može pojaviti, da bi smo shvatili njegove izvore probaćemo da ocenimo one posledice koje nastaju u razultatu sistematične primene metoda maloletničkog pravosuđa evropskog tipa i mera koje ga prate.  Dakle, umesto rašavanja problema „devijantnog“ ponašanja dece i tinejdžera putem njihovog vaspitavanja i razvoja uz pomoć spacijalno obučenih pedagoga i po nestandardnim metodikama, a takođe  putem obraćanja pažnje odgovarajućih organa na uklanjanje socijalnih uzroka dečjeg i tinejdžerskog asocijalnog ponašanja, stvoreni sistem nastupa u ulozi kaznenog organa, usamerenog protiv instituta porodice.
 

U tome ruku pod ruku sa maloletničkim pravosuđem ide i gore pomenuta zakonodavna inicijativa o iskorenjivanju pojmova „majke“ i „oca“ i utuvljivana u glave misao o štetnosti biološkog roditeljstva i posebni dezorijentacioni tip obrazovanja. Njegov primer je, pored ostalog, Bolonjski sistem, gde  nastava nije  utemeljena na  formiranju sistemskog lika sveta i na akumuliranju navika korišćenja stečenih znanja,  već na  moćnoj bujici informativnog buma, od koga je veći deo nerkoristan i čak štetan,  jer ne odgovarea  uzrastu po efikasnosti, osmišljenosti, dosegnutom stepenu odgovornosti (radi se pre svega o ranom i preterenom seksualnom prosvećivanju, nekompetentnim psihotreninzima, učenju prava bez objašnjenja njihove uzajamne veze sa obavezama).
 

O tome, da sličan prilaz vodi u razaranje ličnosti, svedoče iskustva, na primer, francuskog predsednika N.Sarkozija, koji zamalo da bude pogođen flašom po glavi za vreme posete jednoj takvoj „maloletničko zaštićenoj“ srednjoj školi (12). Uporedo s time,  pokušaj da se eskivira kvarni  uticaj „zaštitnika detinjstva“ bremenit je  veoma surovim kaznenim merama kako za roditelje, tako i za samo dete, koje mogu oduzeti i uz saglasnost porodice uputiti čak u psijijatrijsku bolnicu. (13). 
 

Cilj maloletničkog pravosuđa u Evropi u odnosu na strosedelačke Evropljane  sagledava se sasvim jasno -  da se obezbedi kretanje društva u pravcu rušenja instituta porodice i ličnosti. Zašto to nekom može zatrebati?  Mogući su različiti odgovori:  od usmerenog udara na evropsku kulturu, u čijoj osnovi, uz  svakoliki današnji trijumf relativizma, leži hrišćanski sistem moralnih vrdnosti, do ataka na samu prirodu čoveka, koga srozavaju do  stanja kiborga – poluživotinje (odluka evropske komisije za etiku nipošto nije na pustom mestu) i namenjuju mu usko funkcionalnu ulogu roba u „novom svetskom poretku“.
 

Ovo poslednje uopšte ne izgleda toliko fantastičnim ako se setimo da upravo moralnost (tojst, formiranje motivacije postupaka izvan instinktivnih bioloških potreba i pravila ponašanja mase) razlikuje  ljudko biće od životinje.  Ako oduzmete taj kvalitet – onda će tamo gde je upravo stajao čovek, ostati manje-više  pripitomljena zver. Ili rob, koji nije sposoban, kako su smatrali drevni Grci, da umre za svoju slobodu (14), ali je  zato poslušan i  spreman da izvrši i najbezumniji zahtev svoga gazde.

____________________________________________
[1] https://www.cnews.ru/newtop/index.shtml?2005/03/21/176043; https://europa.eu.int/comm/european group ethics; «The ethical aspects of ICT implants in the human body», Proceedings of the Roundtable Debate, Amsterdam, 21 December 2004, Secretariat of the EGE European Group on Ethics in Science and New Technologies to the European Commission, Luxembourg: Office for Official Publications of the European Communities, 2005, ISBN 92-894-9035-7
[2] https://www.newsru.com/world/07jul2010/prah.html
[3] https://www.newsru.com/religy/08jul2010/telo.html
[4] https://rons.ru/evropa-family.htm
[5] https://www.newsru.com/world/03sep2010/ism.html, so ssыlkoй na Die Welt.
[6] https://juvenaljustice.ru/index.php/yuvenalnaya-yusticiya-o-proekte
[7] https://www.expert.ru/printissues/expert/2008/50/u_nih_est_formulyary/
[8] https://www.juvenaljustice.ru/index.php/news/183-gubernatoryprokuratura
[9] https://www.juvenaljustice.ru/index.php/statji-yuvenalnaya-yusticiya/181-gosudarstvovladeetdetmi
[10] https://obozrevatel.com/news/2010/5/31/369578.htm
[11] https://www.pravoslavie.ru/guest/4787.htm
[12] https://www.newsru.com/world/25may2010/sarkozy.html
[13] https://gestern.nordbayern.de/artikel.asp?art=589240&kat=19
[14] Jedno od antičkih određenja slobodnog čoveka.  Uporedi sa rečima D.Ibaruri: „Bolje je umreti stojeći, nago živeti na kolenima“.
 

Konstantin Gordejev,