Video igrice su najštetnija dečja zabava

Plej-stejšni i kompjuterske igrice smanjuju stvaralačke sposobnosti deteta, tvrde psiholozi. Deca mlađeg školskog uzrasta koja imaju kompjuterske dodatke za igranje lošije uče i usvajaju novi materijal od svojih vršnjaka. Ovu činjenicu potvrdili su istraživački američkog univerziteta Denison.
 

U toku istraživanja naučnici su formirali dve ravnopravne grupe od dečaka starosne dobi od 6 do 9 godina. Jednoj su dali plej-stejšne s igrama, a deci iz druge grupe je bilo ponuđeno da se razonode na drugi način – da šetaju, čitaju knjige, komuniciraju s vršnjacima. Nakon 4 meseca doneti su zaključci i ispostavilo se da su deca kojima su podeljeni plej-stejšni dobili mali broj bodova na testovima iz čitanja i pisanja, lošije su usvajala nove materijale. Osim toga, po podacima američkih naučnika, zavisnost od igre dovodi do povećane agresije i prekomerne težine. A britanski istraživači su otkrili i vezu između kompjuterskih igara i razvoja rahitisa.
 

Smatra se da je problem vezanosti za igre povezan s tim što deca loše kontrolišu procese uzbuđenosti i inhibicije, međutim, postoje i jednostavniji razlozi, kaže psiholog Sergej Ključnikov.
 

Vezanost dece za video igre ne sastoji se samo u tome i ne objašnjava se samo nervno-moždanim procesima, već pre svega vezanošću njihovog interesovanja za novu, modernu i u dečjoj i omladinskoj sredini popularnu razonodu. Tim pre što se tu odvijaju i živahne radnje, one osvajaju dete, koje još uvek ne razlikuje dobro realni i virtuelni svet i zato sve jače uranja u video igrice.
 

Američki medicinari su ispitali preko 4.000 adolescenata i otkrili da se više od pola njih oduševljava video igrama. O tome kako roditelji pravilno da se ponašaju da dete ne postane žrtva zavisnosti razmišlja psiholog Sergej Ključnikov.
 

Kad dete prerano odlazi u virtuelni svet i previše sati provodi u njemu, kod njega se nedovoljno razvijaju druge spoznajne i intelektualne funkcije mozga i svesti, to loše utiče na opšti razvoj. Kod deteta opada interesovanje za složne spoznajne zadatke i za ozbiljne umne radnje kao što je čiranje. Zato je normalna logika vaspitanja ta da ono može da sedne za kompjuter s 11-12 godina, a do tada treba formirati njegova interesovanja u oblasti fizičkog razvoja, igara i komunikacije s vršnjacima, i napokon, naučiti ga na čitanje, na sposobnost da radi s knjigom, s udžbenikom.
 

Psiholog skreće pažnju roditelja na to da kontrola vremena, koje dete provede za kompjuterom treba da bude pametna, a ne kruta. Ako je u pitanju prosto zabrana, bez zanimljive aktivnosti umesto toga – bez obzira da li je u pitanju učenje, sport ili druga razonoda, izazvaće oštar protest i dete će tajno igrati igrice.