Benito Musolini: spartanski sto

Jedna od žrtava fašističkog režima Musolinija postala je tradicionalna italijanska pasta. 1931. godine je poet-futurista Filipo Tomazo Marineti, koji se udvarao fašizmu, objavio manifest, kojim je napao makarone kao apsurdističku istalijansku gastronomsku religiju. Pasta, prema ideologu tog režima, jest simbol pasivnosti, tromosti. Ukidanje pastašote, tvrdio je Marineti, pružiće Italiji mogućnost da ne zavisi od skupog uvoza žita i omogućiti nacionalnu proizvodnju pirinča. Italijani, između ostalog, napad na omiljenu pastu prihvatili su filozofski – jedna je stvar propaganda, a druga je  realan život, u kojem čak i ideolozi vole makarone. Verovatno je tako i bilo. Na kraju krajeva, i sam duče, prema uspomenama njegovog sina Romana Musolinija, kao omiljeno jelo je imao tu istu pastašotu, koju je tako ogorčeno napao Marineti.


Musolini bi obično počeo dan od soka od narandže, a završavao čašom mleka ili čajem od kamilice uoči sna. Doručkovao je diktator posle jahanja u parku voće, mleko, hleb od krupno mlevenog brašna, koji bi ponekad pekla njegova žena, belu kafu. Običan jelovnik italijanskog dučea je obuhvatao špagete sa sosom od paradajza, ponekad jaja i kuvanu piletinu, svežu salatu, spanać, dinstano povrće i voće. Musolini je naročito voleo nekuvano povrće i jeo ga u ogromnim količinama. Diktatoru bi služili veliki tanjir i slanik, u koji je spuštao luk ili bobove, pre nego što ih stavi u usta.


U mladim danima budući duče je saznao šta je glad. U vreme, kada je skitao Švajcarskom, on bi ponekad prosio, jer nije imao u džepu ništa osim medaljona od nikla sa portretom Karla Marksa. Jednom je u Ženevi mladi Musolini bio toliko gladan da je napao dve Engleskinje koje su na klupi jele svoj doručak – hleb, sir, jaja.
 

Kada je postao vođa Italije, Benito Musolini se ponosio svojim spartanskim jelovnikom i strogim uzdržavanjem prilikom vladinih prijema. On nije bio gurman. To nije ni čudo: patio je od bolova u želucu. Da bi ih olakšao, on je pio samo kiselu vodu ili mleko, izbegavao paprena jela, te nije jeo mnogo mesa. Uprkos postojećem mišlenju, za razliku od drugog diktatora Hitlera, on nije bio vegetarijanac.: u njegovom jelovniku su bili pitomi zec, kokoška i riba.
 

Vino je Musolini pio samo u retkim slučajevima. On je poslušno pratio savete lekara, te je voleo celebna pića od trava. Italijanski lekari su prepisali dučeu da svaki dan pije kuvano mleko u velikim količinama. Nije isključeno da je ta mlečna dijeta samo pogoršala zdravstveno stanje fašističkog diktatora Italije.


U vreme drugog svetskog rata, u koji je zbog avanturističke politike Musolinija bila uvučena Italija, zemlja se suočila sa deficitom namirnica, a da se ne kaže sa glađu. Već u jesen 1940. godine su bila uvedena ograničenja za prodaju maslinovog ulja i putera, paste, pirinča i brašna. U oktobru 1940. godine bile su smanjene norme prodaje stanovništvu hleba. To je bio samo početak – tokom rata su ograničenja rasla. Agitacione plakate s parolom «Ko suviše mnogo jede, taj pljačka otadžbinu» nisu mogle da poprave situaciju s namirnicama, ni da spasu fašistički režim i samog dučea.