Buharski emiri: pilav i limunada umesto šampanjca

3. februara 1910. godine u prestonici Ruskog carstva održan je svečani akt polaganja temelja Peterburške saborne džamije. Temelj ove džamije je položen na zemlji, koju je sankt-peterburškim muslimanima poklonio Njegovo visočanstvo Emir Buharski. Buharski emirat je imao status vazalne države Ruskog carstva, ali su njegovi vladari unutrašnjim poslovima svoje države upravljali kao apsolutni monarsi.

Buharski emiri su bili česti gosti ruskog cara, imali su generalska zvanja u ruskoj vojsci i nagrađivani su najvišim ruskim ordenima.

U dnevnicima poslednjeg ruskog cara Nikolaja II može se pročitati o tome da je doručkovao zajedno s buharskim emirom, koji je u Rusiju dolazio tog datuma i u godinama Prvog svetskog rata. Emir Sejid Alim-han je 1915. godine Rusiji dao prilog od 1 mil. rubalja za vojne potrebe.

Knez Ilarion Vasiljčikov, koji je 1908. godine putovao s ruskom delegacijom u Buharski emirat sećao se toga kako tih godina emir nije boravio u prestonici, već u rezidenciji van grada, Kermine, koja se nalazila na sat vremena od Buhare. Rusku delegaciju je dočekivao naslednik emira, potonji poslednji buharski emir. Za vreme ručka u bašti ispod prozora je svirao buharski vojni orkestar s ruskim kapelnikom. Pred kraj ručka, kad je naliven šampanjac, emir je ustao i rekao na ruskom: „U zdravlje Njegovog carskog veličanstva cara imperatora“. Orkestar je počeo da svira rusku himnu. Zatim je vođa ruske delegacije održao zdravicu u čast emira i orkestar je počeo da svira buharsku himnu. Posle ručka je poslužena kafa. Može se pretpostaviti da su buharski monarh i njegov naslednik umesto šampanjca, koji je zabranjen za pravoverne muslimane, mogli da piju neko bezalkoholno piće poput iste one limunade.

Poslednji emir Buhare, predstavnik dinastije Mangit, koji je vladao Buharom sve dok je u avgustu 1920. godine nisu osvojili boljševici, bio je Sejid Mir Muhamed Alim-han. On je svoj doručak uvek počinjao jelom tradicionalnim u srednjoj Aziji – ščirčojem.

S tadžičkog jezika „ščirčoj“ se može prevesti kao mleko s čajem. Ščirčoj se obično jede ujutru kao doručak, ređe uveče – kao laka večera. Ščirčoj se jednostavno priprema: u malu posudu s malom količinom vode dodaje se pola kafene kašičice crnog čaja i kuva se 2-3 minute, nakon čega se dodaje pola litra mleka, 0,5 kafene kašičice soli i drži se na vatri dok ne prokuva. Ščirčoj se služi u tradicionalnoj šolji, u koju se pre upotrebe ščirčoja dodaju rastopljena ovčija masnoća, crni biber i komadići lepinje. Sve to se ostavi da odstoji kako bi komadići lepinje upili mleko i masnoću, nakon čega je ščirčoj spreman za upotrebu.

I naravno, omiljeno jelo buharskih emira bio je pilav. Po rečima putnika, „izraz carska trpeza u Buhari je bio nezamisliv: ovde svi, od emira do zanatlijei seljaka, imaju isto jelo“. Međutim, ako se u bogatskim porodicama pilav zaista spremao svakodnevno, u porodicama srednjeg imovinskog stanja – jednom nedeljno, siromašni su pilav mogli da jedu na obrednim pirovima svojih bogatih komšija, koje je običaj primoravao da pozove na trpezu sve susede – od bogataša do siromaha.