Ruski brend u nemačkoj prestonici

Paperjasta marama slobodno prolazi kroz burmu. Ovaj fokus ostavlja najjači utisak na posetioce izložbe Orenburg-Berlin. Ruska umetnost, koja se odvija u Ruskom domu nauke i kulture u prestonici Nemačke.

Vologodska čipka, hohlomsko i palehsko oslikavanje drveta, keramika iz Gželja, dimokovska igračka – ovi iskonski ruski narodni zanati predstavljaju čuvene ruske brednove. Ali sasvim posebno mesto među njima zauzima orenbuška marama, koja ima 300-godišnju tradiciju i u kojoj se idealno spajaju estetika i funkcionalnost.

Veliki južnouralski grad Orenburg od davnina su nazivali gradom-trgovcem. On je bio važan trgovački posrednik između Rusije i Centralne Azije, a marama od kozje dlake orenburške sorte tradicionalno se smatrala najprodavanijom robom, pre čemu po čitavom svetu. Tako, krajem 19, vela jedna od orenburških vezilja dobila je čak zlatnu medalju za šalove od kozje dlake na Svetskoj izložbi u Londonu. Bio šal širok, paperjast – ako je to pravi orenburški šal, da će vam biti toplo u svaki mraz, to vam garantujem.

Na izložbu u Berlin orenburžani su dovezli najefektnije uzorke –  upravo šalove paučinu. Poslednjih godina naš zanat je preživljavao teška vremena i mi želimo da preporodimo prethodnu ushićenu pažnju za orenburšku maramu, primetila je u intervjuu za Glas Rusije koordinator izložbe Orenburg-Berlin Irina Bušihina.

Shvatili smo da je u Evropi orenburška marama zaboravljena apsolutno već 20 godina, od trenutka kada je zatvoren Orenburški kombinat ručne proizvodnje i kada su prekinute isporuke njegovih proizvoda u inostranstvo. Sada je sintagma „orenburška marama“ nešto novo za evropljane, oni ponovo otkrivaju za sebe ovaj ruski zanat. Iz tog razloga dovezli smo u Berlin samo najbolje – radove naših vodećih vezilja. To nisu kolekcionarski predmeti, to je današnjica našeg zanata. Tako da legenda da navodno nema više orenburške marame nije istinita.

Razlikovati falsifikat od originala za stručnjaka nije teško. Pre svega: tanani i pri tome vrlo topli šalovi poput paučine uspevaju samo od kozije dlake posebne orenburške sorte, koja živi samo u svom tradicionalnom staništu.

Uz to, kako je rekla Irina Bašihina, pletenje je bilo nekada muzički ritual: Naše bake su umele da ozvuče svoj rad, jer pletenje je zamoran i monoton posao. Šta su one radile? Namotavale su konac na zvečku ručne izrade, a na igle su kačile prele. Tako da je prilikom pletenja moglao da se čuje tih melodičan zvuk poskakivanja klupka i igala – takoreći muzika!