Politika pobedila biznis

Vlasti Libije su spremne za pregovore. Zvanični predstavnik vlade Gadafija Musa Ibrahim je izjavio da Tripoli pristaje na sprovođenje političkih reformi. Međutim, kod Gadafijevih protivnika  promena u njegovom raspoloženju nije izazvala entuzijazam.

Predlozi za rešenje konflikta od strane Moamera Gadafija ne zaslužuju poverenje. To je komentar ministra inostranih poslova Italije Franka Fratinija. On je saopštio da odsada Rim priznaje kao jedinog legitimnog predstavnika Libije samo takozvani pobunjenički Nacionalni  savet. Ranije je sličnu izjavu dala Francuska.

Pobunjenici, nadahnuti podrškom Zapada, takođe su odbili da pregovaraju sa libijskim vlastima. Međutim, lider Džamahirije ne gubi nadu na mirno rešenje konflikta. Emisar Gadafija je  krenuo u turneju Grčka-Turska-Malta.  Njegov je zadatak da  nagovori nezavisnu stranu da preuzme posredničku misiju u regulisanju te situacije. Sa svoje strane libijska vlada obećava da će sprovesti političke reforme. Sin Moamera Gadafija Sejf-ul-Islam je spreman da preuzme  vlast i vodi zemlju demokratskom ustavnom sistemu vlasti. Međutim,  i ovaj bi scenario bio dalek od ideala, - ističe direktor Centra arapskih i islamskih istraživanja Aleksandar Tkačenko.

Te reforme, čak i u idealnoj varijanti, imale bi kozmetički karakter, jer bi prave reforme realno vodile promeni režima, što, prirodno je, neće odgovarati Gadafiju i njegovim naslednicima.

Slabo se veruje da će ta diplomatska misija Gadafijevog emisara voditi izradi pregovornog mehanizma radi regulisanja problema, koji su izazvali građanski rat. Zato je glavni kamen spoticanja u tom slučaju ličnost samog Moamera Gadafija. Čak ni zajednički biznis nije postao za lidera Džamahirije garancija podrške od strane zapadnih partnera, - kaže Aleksandar Tkačenko.

Stabilne i dosta raznovrsne trgovinsko-ekonomske veze pozitivno utiču na klimu u odnosima među partnerima.  Međutim, libijski slučaj je izuzetak. Politički deo odnosa  između Libije i zapadnih demokratija očito dominira, prevazilazi po svom značaju trgovinsko-ekonomske odnose.

Aktivno uspostavljanje  političko-ekonomskih veza  Libije i Zapada počelo je 2003. godine. Tripoli je zvanično priznao svoju krivicu za eksploziju aviona  kod škotskog grada Lokerbi 1988. godine. Gadafi je platio 3 milijarde dolara kao naknadu rođacima žrtava terorističke akcije, UN su ukinule sankcije protiv Libije, a zapadne kompanije su dobile slobodni pristup njenom energetskom segmentu. Sa svoje strane je Libija takođe brzo ušla u zapadni biznis. Između ostalog, 5 milijardi dolara je Tripoli uložio u italianski Uni Kredit, kupivši 7,5 njegovih deonica, 1 milijardu dolara u energetski džin  Eni. Osim toga, Libijci su kupili deo u austrijskoj građevinskoj korporaciji Vajnerberger, u britanskoj medijskoj korporaciji Pirson i mnogim drugim kompanijama.

Političke veze Gadafija sa Zapadom su takođe osetno ojačale. Svojevremeno su britanski premijer Toni Bler, predsednici Francuske Žak Širak i Nikola Sarkozi, državni sekretar SAD Kondoliza Rajs, premijer Italije Silvio Berluskoni i drugi lideri sa zadovoljstvom  posećivali Gadafija, kontaktirali s njim  u različitim forumima, rukovali se i na sve načine demonstrirali svoje poštovanje. Drugim rečima, u roku manjem od 10 godina pukovnik je stekao podršku na najvišem  međunarodnom političkom nivou. Hoće li on da je sačuva i iskoristi – pitanje je otvoreno.