Prvo naoružavali, sada bombarduju

Finansijske krize ništa ne mogu globalnom vojnom biznisu, konstatovao je nedavno Štokholmski institut za probleme mira. Stabilom uvećanju troškova na naoružanje mogu da pozavide civilne grane proizvodnje, da ne govorimo o socijalnoj sferi. Pri tome istraživači skreću pažnju na ubrzanu militarizaciju žarišta napetosti na arapskom Istoku koja se dešava staranjem svetskih «kovačnica naoružanja». Klasični primer je Libija koju razdiru vojni konflikti. Temu nastavlja analitičar Sergej Guk, gost - ekspert za Libiju, stariji naučni saradnik MGIMO Jurij Zinjin.

Smatra se da upravo zastarelo sovjetsko naoružanje čini okosnicu Gadafijeve armije. Da li je to tako? Sa tim postulatom Jurij Zinjin se ne slaže:

Pošto je 2004. godine bio ukinut međunarodni embargo, Gadafi je prokrčio put u Evropu. Od tada je započelo aktivno obnavljanje i modernizacija Libije u raznim oblastima, između ostalog vojnoj. 2006. godine bio je potpisan ugovor sa Francuskom o modernizaciji 12 libijskih lovaca Miraž F1. Cijena posla je iznosila oko sto miliona evra. 2007. godine Tripoli je objavio potpisivanje ugovora sa Francuskom o kupovini protivtenkovskih raketa Milan, vrednost 168 miliona evra.

Tako je i krenulo – jedan ugovor je smenjivao drugi, na stotine miliona evra svaki. Ne samo sa Francuzima. Nemačka je samo 2009. izvezla u Libiju naoružanja i vojne tehnike u vrednosti od 53 miliona evra: od helikoptera do radara i generatora za ometanje. 2008. Gadafi i Berluskoni su potpisali Pakt o prijateljstvu. Italija je pristala da plati pet milijardi evra kao kompenzaciju za svoju 30-godišnju kolonijalnu upravu. Dobro ulaganje u libijsku ekonomiju, između ostalog u vojnu granu. Novac je otišao između ostalog na milionske vojne nabavke u Velikoj Britaniji. Aktiviziaciju strateške saradnje u oblasti odbrane predlagao je u maju 2009. i francuski predsednik Sarkozi. Imalo se u vidu snabdevanje francuskim lovcima Rafal. Nisu se dogovorili za cenu. A odnosi Tripolija i Vašingtona su posebna pesma.

Teroristički akt 11. septembra 2001. godine u Njujorku bio je povod za upad u Avganistan. I početak poverljivih odnosa sa Libijom, kada je između američkih i libijskih specijalnih službi nastala neformalna alijansa u borbi protiv terora. Pet godina kasnije SAD su izbrisale Libiju iz spiska zemalja koje podržavaju terorizam. Režim Gadafija je javno proglasio Vašington za strateškog parntera. Sa svim posledicama intenziviranja odnosa, između ostalog i vojnim.

Ali početkom nereda u severnoj Africi i padom diktatorskih režima Zapad je pao u iskušenje da prekroji u svoju korist političku situaciju u arapskom svetu. Žrtvujući pri tome i lidere – strateške partnere. Plemena u Libiji, koja su nekada za vreme kralja igrala glavne uloge, a posle svrgavanja su odgurnuta na političku periferiju, morala su da odigraju ulogu detonatora. Samo savremeno teško naoružanje koje kao da je sa neba palo u ruke pobunjenika svedoči da se prevrat pripremao spolja. Pitanje je samo zašto? Jer nafta, ova glavna nagrada sa Zapada i za vreme Gadafija je uredno tekla cevima. Ali smisao je postojao.

Vrlo mnogo ljudi se nalazi u emigraciji. Ali kada se vrate, počeće sukobi i neprijateljstvo kako bi došli na vlast. I pošto se na istoku nalaze najvažnija naftna nalazišta, istok će igrati najveću ulogu. Zato ima mnogo mišljenja da se podeli zemlja na pola. I tada bi bilo jednostavnije naći ljude koji bi ispunjavali volju svetskih silnika. Čak će možda i Gadafiju dozvoliti da ostane samo ako najukusnije parče – istočni deo – uđe u zonu uticaja spoljnih snaga.

Pošto neosporne lidere pobunjenici nisu dobili, najverovatnije će ih dovesti sa Zapada. Nekoga od libijske emigracije ko je dokazao svoju kontrolisanost. I postaviće ga na tron – uz vojnu podršku SAD i njihovih saveznika. Neće moći bez troškova. Već danas, po podacima Međunarodne organizacije za migraciju, preko 400 hiljada ljudi je pobeglo iz Libije, spasavajući se od bombardovanja i raketiranja NATO-a koji se, po zahtevima rezolucije UN, obavezao da ih zaštiti. Broj ubijenih među stanovništvom uopšte niko nije računao. Ali za visoke političare emocije se ne uzimaju o obzir.