Svedoci i autori pobeda

Sve manje ima živih svedoka strašnog doba iz Drugog svetskog rata. Protekle godine se u Rusiji dvostruko smanjio broj veterana.  Odlaze ne samo savremenici herojskih bitaka, već i oni, koji su spasli svet od fašizma, spasli čovečanstvo od neminovne propasti. Zato su  neobično važne njihove uspomene.

Marija Saljnikova je 1941. godine, kada je fašistička Nemačka napala Sovjetski Savez, imala  18 godina. Ona je radila u poštanskom vagonu, išla je iz Moskve u različite gradove. Desilo se tako da je upravo 22. juna, na dan napada fašističke Nemačke na Sovjetski Savez njena kompozicija  stigla  u Minsk. Glavni grad Belorusije jedan od prvih se našao pod udarom  fašističke avijacije. Prvo je bilo veoma strašno, - priča Marija Saljnikova.

Kada smo krenuli iz Minska, bio je prvi napad na grad. To je bilo 25. juna, trećeg dana rata. Zatim su nas, devojke,  u Moskvi uključili u mesnu protivvazdušnu odbranu. Živeli smo u kasarni, dežurali na tavanima, borili  se protiv zapaljivih bombi,  zatrpavali smo ih peskom. Zatim smo pobegle iz Moskve na front, našle smo se u artiljerijskom puku, gde sam bila sve do 1943. godine. Bila sam ranjena, pogođene su mi bile noge.  Inače su mnogi pokušali da odu na front, ali nisu svi uspeli. Inače je želja bila jaka. Otići na front su želeli svi, naročito dečaci. Mislim da su svi  iz mog razreda poginuli. Nikoga nisam zatekla posle rata.

Dve godine je Marija Saljnikova ratovala u artiljerijskom puku, stajala  za haubicom. Teško je to bilo vreme,  teška je i sama uspomena o tome.

Kada se sretnemo sa drugovima iz našeg puka, nikad ne pričamo o ratu. Sećamo se samo nečega smešnog. Sećam se bombardovanja, kada je jedna devojka iz naše brigade tražila, gde bi sakrila samovar. Kasnije su se svi smejali: najvažnija stvar u ratu je samovar.  Dopada mi se pesma Julije Drunine: Samo sam jednom videla borbu prsa u prsa, jednom sam je videla realnu i stotinu puta sanjala. Ko kaže da u ratu nije strašno, ništa ne zna o ratu. Međutim, niko nije pričao o strahu. Nije bilo uobičajeno da se demonstrira strah. Tako smo bili vaspitani. Naježiš se i trpiš.

Za Vadima Andrejeva je rat počeo u vojnom garnizonu na Ukrajini, kada je imao 14 godina. Jedinica, gde je služio njegov otac, krenula je na front. Od preostalih tinejdžera formirali su mali odred, koji je tri dana čuvao žene i decu, koji su ostali u garnizonu, - priča general-pukovnik avijacije Vadim Andrejev.

Bili smo najstariji. Škola je bila seoska, sa 7 razreda, svi stariji su učili u Kijevu. Tri dana smo pucali iz karabina i čuvali. Zatim smo se povukli. Uzeo sam očevu pušku, napunio mecima protiv veprova i uzeo dva pakovanja sa eksplozivom. Nas, dečake, nije obuzeo strah. Mene su poslali u specijalnu školu za pilote, Staljin je zabranio da decu  šalju na front.

Dan Pobede  9. maj je Vadim Andrejev dočekao na vojnom aerodromu, kada se spremao za let. Neočekivano je stigla druga naredba, - seća se on.

Morali smo da letimo, uključili motore, ali je bilo rečeno da ih isključimo. Odjednom su svi počeli da viču: rat se završio!

To je bio najsrećniji dan u mom životu, - kaže Vadim Andrejev. Retko sam kasnije osetio takvu radost. S njim se slaže i Marija Saljnikova: Takvo je bilo likovanje, toliko ljubavi tog velikog dana – 9. maja 1945. godine.