Drugi Avganistan na severu Afrike?

Organizacija za poslove izbeglica UN pozvala je EU i NATO da prekinu vojna dejstva u Libiji. Da je bar na vreme. Stanovništvo ima akutnu potrebu za dostavom hrane, vode za piće, lekova. Tri četvrtine miliona Libijaca pobeglo je iz zemlje, spasavajući se od NATO bombardovanja, raketnih napada i međusobnih borbi. Desetine hiljada koncentrisalo se na granici sa Tunisom, Egiptom i Nigerom. Preko hiljadu, među njima i novorođenčad, našla su večni mir na morskom dnu. Postoji pretnja da se Libija pretvori u drugi Avganistan, citira austrijski list Štandard ministra unutrašnjih poslova Italije Roberta Maronija. Temu razmatra analitičar Sergej Guk i gost, general-pukovnik Leonid Ivašov, predsednik Akademije geopolitičkih problema.

Odgovor na poziv su bila nova bombardovanja Tripolija. NATO nastavlja da deluje tako kao da su im dali ne rezoluciju SB UN za zaštitu civila, već licencu za odstrel Gadafija. I za uništenje prestonice. Već su u ruševinama rezidencija UNESKA, zgrada libijske organizacije za zaštitu majke i deteta, klinika za obolele od opekotina. Da ne računamo stotine kuća libijskih civila. Katolička agencija Fides objavila je izjavu predstavnika Vatikana u Tripoliju Đovanija Martinelija: ni UN, ni NATO, ni EU nemaju moralno pravo da donose odluke o bombardovanju.

Na račun moralnog, naravno, sve je tako. Odustvo pravnih i drugih osnova alijansa kompenzuje nečim drugim – neizmernom silom. I kao u Jugoslaviji 1999. godine, sravnjuje sa zemljom sve odreda. Ali svemu, između ostalog i krvoproliću, treba da jednom dođe kraj. Mišljenje Leonida Ivašova.

Zapad se je dospeo u zamku i sada ne zna kako da se izvuče. Oni su mislili bombardovanjem, dizanjem ustanka da nateraju Gadafija da da ostavku ili da ga likvidiraju raketnim udarom. Ne uspeva. Gadafi stoji, većina stanovništva ga podržava, i ništa sa njim ne mogu da učine. Ali ne mogu ni da se povuku. To bi značilo prvi put priznati poraz pred malom državom. Zato je sada pometnja u umovima.

Amerikanci ne žele sada da izbiju na prve pozicije i da se reše na kopnenu intervenciju. Oni drže u blizini Libije nekoliko hiljada marinaca, ali hteli bi da prvi krenu evropljani. Ali evropljani takođe ne gore od želje. Zato je izlaz sledeći: ili da priznaju svoj poraz i da ostave Gadafija na miru i da izgube obraz, priznavši poraz. Ili da vode stvar do kraja. Meni se čini da će zapadne strukture preduzimati mere da likvidiraju fizički Gadafija. I da prebace ovaj stadijum u akutni građanski rat. Ili će Zapad odmahnuti rukom na sve i krenuti masovnim ratom protiv libijskog rukovodstva.

I jedna i druga varijanta više liče na izbor između kuge i kolere. Ne treba biti vidovit da se zamisle nove žrtve u ratu. Evropske političare ovde brine uglavnom humanitarni aspekt. Tačnije: kolikom broju izbeglica će morati da daju krov nad glavom i parče hleba. Pomenuti ministar unutrašnjih poslova Italije Maroni već je napravio neke proračune. Samo u njegovu zemlju narednih dana i nedelja nagrnuće do 50 hiljada dobrovoljnih izgnanika, izjavio je on. A možda i mnogo više.