"Bog vas kleo, pogani izrodi!"

Pismo našeg slušaoca,

Danas, u četvrtak, 26. maja 2011, oko dva posle podne sedeo sam u jednom kafiću u strogom centru Beograda, stotinjak metara od hotela «Moskva». Nekoliko minuta ranije javio se preko mobilnog moj dobar poznanik Jevrem, da će zbog saobraćajne gužve kasniti desetak minuta. Malen, prijatan kafić bio je pun gostiju. Čula se diskretna muzika, verovatno neka laka južnoamerička pesma. U jednom trenutku kelner je pojačao ton i neki kreštavi, neprijatan ženski glas sa Radio Beograda obavestio je oduševljenim glasom svoje slušaoce, da je «Mladić uhapšen». Posle se čula izjava «predsednika Srbije», koji je «izrazio veliko zadovoljstvo» da je «naša policija uspešno izvršila zadatak» i dodao: «Ja sam našim stranim prijateljima obećao i, evo, ja sam moje obećanje izvršio.» 

Ove reči zapisujem po sećanju, jer je neko od gostiju brzo reagovao, te ljutito i glasno uzviknuo: «Kelneru, molim te, gasi taj radio» Imao sam osećaj, da su se svi prisutno gosti solidarisali sa tim iznerviranim i silno uzbuđenim gostom. Radio je zaista odmah bio isključen. Nastala je nekoliko trenutaka apsolutna tišina. To je onaj muk koji najčešće zavlada, kada se dogode neki prelomni, važni događaji. Dva stola dalje od moga sedela je jedna lepo doterana mlada žena od nekih tridesetak godina i tiho je zaplakala. Njen momak, - a možda je bio muž ili brat, -  diskretno joj je obrisao suze i zagrlio je bez reči. Svi u kafani okrenuli smo se prema tom stolu.

Ta slika mlade žene kao da najbolje odslikava raspoloženje ne samo Beograda, već i stanje jednog naroda. Od svega Srbima, čini se, da je jedino preostalo da tuguju sami, gde nema ni kamera Sienena („CNN“), a ni Bibisija „(BBC“).  Postalo je nekako tesno u kafiću. Javio sam Jevremu, da sam već popio moju šolju kafe i da je najbolje da se nađemo negde na Kalemegdanu.  Osećao sam silnu potrebu da ustane, da odem, samo da ne sedim na mestu. Krenuo sam peške, polako, ka Kalemegdanskom parku i osećao sam se neopisivo tužno, prazno, bedno. Uhapšen je ne samo  jedan čovek, general, već i poslednja nada, da moj narod nije sasvim izgubljen, poražen i ponižen. To sam otprilike nosio u sebi.

I oni koji ga već godinama jure i oni koji su ga uhapsili znaju veoma dobro, da je on optužen ne zbog «genocida». Masovnih zločina na Balkanu je bilo, ali su žrtve bili Srbi, a dželati Hrvati. Prema nemačkim dokumentima, Hrvati su tokom Drugog svetskog rata ubili oko sedam stotina i pedeset hiljada Srba, ali bez pomoć Nemaca oni taj zločin ne bi niakda mogli da sprovedu u delo. To je zabranjena tema već preko šezdeset godina.  Za taj zločin do danas nije niko odgovarao. Umesto toga, posldnjih petnaestak godina govori se isključivo o Srebrenici i Vukovaru, te se, eto, već godinama hapse  časni srbski oficiri. Njihov jedini greh sastoji se, očevidno, u tome, jer su se drznuli da vole i brane svoju zemlju, te da pruže otpor najjačoj vojnoj sili sveta. Besprimerni cinizam Londona, Vašingtona, Pariza i Berlina. Ubijaju jedan bespomoćni narod, a oni to zovu «širenje demokratije» i «borbu za ljudska prava». Tako daleko nije išao ni Hitler. Perverzno iživljavanje Sjedinjenih Država nad bespomoćnim srbskim narodom u Krajini u Bosni, te najzad gotovo osadesetodnevno varvarsko bombardovanje Srbije Zapad opravdava sa potrebom da se obori «Miloševićev diktatorski režim». Sada, kako je general uhapšen, čini se da ostali meni i mom narodu samo slobodni, utešni i proročanski Njegoševi stihovi:

Strašilo je slušat što se radi!
... A ja što ću, ali sa kime ću?
Moje pleme snom mrtvijem spava,
Suza moja nema roditelja
... Bog vas kleo, pogani izrodi! 

A možda i to nije «samo»? U ovom trenu utehu, sem kod mojih, mogu da nađem samo kod Rusa. Oni su, izgleda mi, jedino prošli kroz sličnu golgotu. Tako Bunjin godine 1922 u svoj «Dnevnik» zapisuje: «Progulka v les... V gazetah vse ta že grяzь, lukavstvo politikov, obщaя ložь, naglostь, obmanы, - ot vesteй i podlosti kotorыh plakatь hočetsя» .

Ja sam, evo, spas našao u Kalemegdankom parku, a on, ruski emigrant, jedini lek vidi u «šetnji šumom». Stranci, boljševici, uništili su godine 1917. njegovu zemlju, ubili desetak miliona Rusa, a retki preživeli su našli utočišta na svih pet kontinenata. Bunjin u štampi Zapada nalazi samo «blato, lukavstvo političara, opštu laž, drskost, obmanu, - od vesti i podlosti čoveku dođe da plače.»

Dragi Ivane Alekseeviču, danas, godine 2011. stanje je nepromenjeno. Slovom,  veliki ruski pisac me je, eto, poštedeo praćenja  medija. Zašto da slušam blato, lukavstvo političara, laž! Ostali su mi Njegoši i Bunjini. A možda to i nije tako malo?