Minsk: Na grobu brata u oktobru

BAKA Ljuba Tulijeva iz Minska posetiće 5. oktobra, prvi put, grob svog brata Aleksandra, crvenoarmejca koji je stradao oslobađajući Beograd od fašista. Da se najveća želja ove žene ostvari, pobrinuli su se, posle teksta u „Novostima“, Dušan Bajatović, direktor „Srbijagasa“, koji je kupio avionsku kartu za Ljubu i njenu unuku, i S. S., iz Raščića (Ivanjica), koji će finansirati njihov boravak u Srbiji.

Aleksandar Pavlovič Dubrovski sahranjen je u Slancima nadomak Beograda, gde je poginuo samo dva dana pre oslobođenja srpske prestonice. Tu je podignut i spomenik na kome su, pored njegovog, zapisana imena dvojice saboraca iz Crvene armije i petnaestorice domaćih boraca. Tek pre tri godine, njegova porodica saznala je da Aleksandar sahranjen u masovnoj grobnici. Od tada, jedina želja njegove najmlađe sestre Ljube, danas sedamdesetčetvorogodišnjakinje, jeste da konačno spusti cvet na njegov grob. Nije verovala da će ikada imati dovoljno novca da je ostvari.

Od momenta kada je čula vest iz naše redakcije da joj je obezbeđen put na bratovljev grob, ne može da se smiri.

- Samo da me zdravlje posluži do oktobra - ponavlja uzbuđeno baka Ljuba, koja je odmah otputovala u derevnu Bojar da sa sestrom Sonjom podeli radost. - Išla sam da je obradujem, da joj kažem da će konačno našem Aleksandru zapaliti sveću i na grob spustiti cvet neko od njegovih Dubrovskih. Naša majka Tatjana i nas tri sestre - Sonja,Tanja i ja, ceo život smo provele u tuzi za našim jedinim bratom, u žalosti što mu kosti počivaju tako daleko od doma i kome 67 godina niko na grob nije došao. Majka i Tanja su umrle sa tom tugom, a evo ja ću to zahvaljujući dobrim ljudima dočekati.

Aleksandru je bilo samo 19 godina kada je dobrovoljno pošao na front. Ljuba je imala šest. Slike su mutne, ali se jasno seća njegovog zagrljaja na rastanku.

Njen muž je već bio poginuo u borbi sa Nemcima, a sada je na front pratila jedinog sina, uzornog mladića, najboljeg studenta Vojno-tehničkog univerziteta u Minsku. Zabrinuta i setna na svako spominjanje Aleksandra, sačekala je i strašnu vest o njegovoj smrti.

U žutoj koverti s velikim crvenim pečatom Tatjani Dubrovskoj, 18. oktobra 1944. stiglo je kratko obaveštenje - „Aleksandar je poginuo, junački braneći čast i slobodu!“ A dan kasnije, porodica je primila pismo Aleksandrovog ratnog druga Dmitrija.

Dmitrij im opisuje da su, posle Rumunije, borci Crvene armije stigi u Jugoslaviju i ušli u teške borbe. Oslobađajući Beograd u neprijateljskoj vatri poginuo je i Ljubin brat Aleksandar. Dmitrij im je obećao da će doći da ih poseti, ali, nažalost, i on je poginuo.

- Uz tri pisma koja nam je Aleksandar poslao s fronta, ova dva su moje relikvije - setno priča baka Ljuba.