Malo o „neprimereno“ visokoj ceni. Uz 70 godina od početka Velikog rata

Od početka rata u kome smo mi, pošto smo razbili neprijatelja, odbranili našu Otadžbinu, skoro sedamdeset je godina. Što je taj datum sve više približavao to se i kod nas, i u inostranstvu pojavljivalo sve više onih, koje Velika Pobeda u najtežoj mogućoj bici za jedinstvenu i nedeljivu Rusiju, jako uznemiruje. Sve češće se čuju priče o „neprimereno visokoj ceni“ koju je za pobedu platio naš narod i drugi narodi Sovjetskog Saveza, o srazmerama gubitaka, kaznenim bataljonima, odredima za raščišćavanje… Ubeđuju nas da naš narod nije pobednik, već žrtva tog rata, a tema masovnog prelaženja sovjetskih ljudi na stranu neprijatelja je postala jednostavno glavna…

Prihvaćeno je da se kao jedan od prvih „pronalazača“ te teme smatra A.Solženjicin, koji je u „Arhipelagu…“ napisao: „Koliko je ratova vodila Rusija (bilo bi bolje da je malo manje…) i mnogo li je izdajnika mogla da nabroji u tim ratovima? Da li je iko primetio da je izdaja bila u samoj duši ruskog vojnika? Kako je u najpravednijem u svetu društvenom uređenju došlo do najpravednijeg rata, u kome su se odjednom među običnim narodom našli milioni izdajnika. Kako da se to shvati? Čime da se objasni?“ Pa je klasik na račun tadašnjeg rukovodstva zemlje podneo optužbe tako teške, da je to u mnogim glavama izazvalo veliku smutnju.

Liniju klasika nastavljaju nove generacije publicista. Tako Bunič piše: „Na frontu dugom hiljade kilometara, milioni oficira i vojnika su zločinačkom režimu očitali lekciju iz njihovog predmeta, masovno prelazeći na stranu protivnika još pri samom početku ratnog dejstva“.

Čitajući mnogobrojne odzive na takva pametovanja osetiš koliki je posao obavilo vreme za poslednjih 20 - 30 godina. Ono što se u nekadašnjem sovjetskom društvu, prikraćenom za informacije, smatralo za otkrovenje, danas može lako da se proveri i ospori. I to je postalo blago za izražavanje pogleda na svet, ne samo liberalnih.

Da uzmemo, recimo, istoriju Rusije.Od vremena najezde Batija na tadašnju Rusiju uobičajeno je bilo da su sukobi između kneževa krvavi, i da oni jedan drugog predaju neprijatelju, kao i da zajedno sa vojskom prelaze kod pobednika na službu.

Neko će reći: pa to je bilo pre nego što je vlast centralizovana. Recimo da je tako. Ali stiže i ona, centralizovana vlast, pa šta? Zar se bojari, kozaci, strelci nisu zaklinjali čas poljskom kralju, čas Lažnim-Dimitrijima? A docnije – u jeku Severnog rata Petra Prvog, kada je vojska Karla XII upala u Rusiju, donski kozaci, na čijem je čelu bio K.Bulavin, su udarili iz pozadine po njima, osvojili glavni grad Donske Vojske – Čerkask, pa zatim Caricin, opkolili Saratov, došli do Tambova i Penze. Na stranu Šveđana je, zajedno sa zaporožcima, prešao dupli izdajnik - getman „Levoberežne Ukrajine“ I.Mazepa. Docnije je i on sa svojim odredima bio na strani Turaka, pa zatim i krimskih Tatara.

Posle je bio rat sa Napoleonom. U gubernijama – Vilenskoj, Grodnjenskoj, Minskoj, knez R. Gedrojc je sakupio vojsku od dvadeset hiljada ljudi, koja je prešla u stan tadašnjeg Evrosaveza, a lokalne pravoslavne baćuške, postupajući po savetu najstarijeg po činu u Mogiljovskoj eparhiji, Varlaama, su položili zakletvu na vernost Bonaparti i služili službu božju - zahvalnicu za njega.

U toku Prvog svetskog rata, trudeći se da dovedu do deobe Rusije, tajne službe Nemačke i Austro-Ugarske su radile sa predstavnicima separatističkih grupa i pokreta Poljske, Finske, Baltije i Gruzije. Vrbovanje je vršeno i među ratnim zarobljenicima - muslimanima. Nisu uspeli da stignu do masovnog vrbovanja ruskih zarobljenika, kojih je bilo 3,6 miliona, od 15,4 miliona mobilizovanih. Osim toga, od leta 1917. godine milion i po ruskih vojnika je krenuo ne u zarobljeništvo, već - kući – da deli zemlju. Garancija za pravednu podelu bila je puška ili čak mitraljez, poneti sa fronta. Ukratko – epizoda sa kapetanom Švabrinom iz „Kapetanove kćeri“ A.Puškina u našoj istoriji i nije baš neki izuzetak.

Uostalom – zar baš samo u našoj, a ne i u svetskoj? Započeta izdajom biblijskog Josifa od strane njegove braće, pa sve do predaje generala Mladića Haškom tribunalu, koja samo što se desila. Da li je to i kraj?

Naravno, ni po karakteru, ni po veličini, ni po težini muka se ni jedan prethodni rat koji je vodila Rusija ne može uporediti sa Velikim otadžbinskim. Nikada pre toga naša zemlja nije dala oružje u ruke 34,4 miliona ljudi. Nikada dotle nije dolazila u situaciju da neprijatelju ostavi teritoriju sa 80 miliona stanovnika. Pa ako se govori o kolaboracionizmu, onda istoričari, koji to proučavaju, govore o cifri od milion i po ljudi, uglavnom onih koji su služili u nacionalnim formacijama, u kozačkim divizijama, u borbenim, tajnim i pomoćnim jedinicama protivnika. Najzad, u policiji, u kojoj je služila trećina svih kolaboracionista. Od njih je u centralnim oblastima SSSR koje je bio okupirao neprijatelj, ukupno bilo 300.000 Rusa.

Pa i to je mnogo. A opet – sa čime da se uporedi? Ako se upoređuje sa drugim zemljama Evrope iz vremena Drugog svetskog rata, na primer sa Francuskom, koja nije osetila ni masovne konfiskacije, ni represije, ni kolektivizaciju, treba uzeti u obzir da se od 6 miliona ljudi, koji su bili u oružanim snagama zemlje, praktično čitav taj broj, ako ne sam predao, onda je predat vermahtu, posle čega se blizu milion Francuza borilo na Hitlerovoj strani po frontovima Evrope, pa i protiv nas, u afričkom Romelovom korpusu.

Moraju da se preciziraju i tvrdnje o masovnom dobrovoljnom prelasku naših građana na neprijateljsku stranu. Uslovi, u kojima se našlo više miliona naših zarobljenika su bili takvi, da je često stupanje u kolaboracionističke jedinice predstavljalo jedinu mogućnost da se oni spasu smrti od gladi po koncentracionim logorima. Pri tom su mnogi računali da će, pošto dobiju oružje, moći da prebegnu svojima. I prelazili su u partizane, ne samo pojedinačno, već i u velikim grupama, zajedno sa oružjem. Primera ima dovoljno, između ostalog iz prakse takozvanih nacionalnih legiona: tatarskih, jermenskih, gruzinskih i td. Ako bi nemačka komanda posumnjala da se neko sprema da pređe na stranu Crvene armije takve grupe bi se odmah preformirale ili odlazile na Zapad, ali i tamo, pošto bi poubijali nemačke komandante, borci bi prelazili na stranu francuskih, jugoslovenskih, italijanskih itd. partizana.

Čak su se i mnogi litvanski momci, za koje se baš nije moglo reći da simpatišu boljševizam, krili od „dobrovoljnog“ poziva da idu u šumu, zbog čega su njihovi rođaci bili represirani – sve do streljanja. Od „dobrovoljne“ službe u jedinicama SS sklanjala se i većina oficira predratne litvanske armije, što nije zgoreg da podsetimo kako sadašnje apologete nekadašnjih nacističkih divota u zemljama Baltičke regije, tako i moskovske pamfletiste.

I ne svedoče nemački generali o masovnim prelascima naših ratnika na stranu neprijatelja još od prvih ratnih dana, već o nečem sasvim drugačijem.

„Treba da se konstatuje upornost pojedinih ruskih jedinica u borbi. Dešavalo se da su jedinice, obučene da napadaju bunkere sebe dizale u vazduh zajedno sa bunkerima, ne želeći da padnu u ruke neprijatelju“. To je napisao u svom dnevniku načelnik general-štaba kopnene armije vermahta, general-pukovnik F.Galder, drugog dana rata.

Trećeg dana: „Sve u svemu, sada je jasno da Rusi nemaju nameru da se povuku, već naprotiv, bacaju sve čime raspolažu na nemačku vojsku iako ona prodire u obliku klina“.

Četvrti dan: „Jutarnja procena situacije potvrđuje zaključak da su Rusi rešili da u graničnom pojasu vode odlučujuću bitku i da odstupaju samo na pojedinim delovima fronta, gde ih na to primorava vrlo jak pritisak naših jedinica koje nadiru.“

Osmi dan: „Podaci sa fronta potvrđuju da se Rusi svuda bore do poslednjeg čoveka“.

General Blimentrit, koji je išao na Minsk, konstatovao je: „Ponašanje Rusa je čak i u ovoj prvoj bici predstavljalo porazni kontrast u odnosu na ponašanje Poljaka i zapadnih saveznika, kada su ovi trpeli poraz. Čak i potpuno opkoljeni, Rusi su se bili za svoje pozicije i borili do kraja“.

17. septembra 1941. godine komanda 39. korpusa vermahta je Hitleru uputila promemoriju o mogućnostima podrivanja boljševičkog otpora iznutra. U njoj je konstatovano: „Prethodni tok istočne kampanje je pokazao da su boljševički otpor i bes prevazišli sva očekivanja. Niko ne treba ni da pomisli da će rat dovesti do revolucije u Sovjetskom Savezu.“

Šef političke obaveštajne službe V. Šelenberg piše nešto, što je jednostavno paradoksalno. Ponekad je imao susrete, kako se kaže, uz čašicu, sa dvojicom bivših službenika RKKA: pukovnikom i desetarom. Oba su zarobljena pod Vjazmom, u logoru su vrbovani, obuku su završili u obaveštajno-diverzionoj strukturi „Cepelin“ posle čega su postali obaveštajci od poverenja. Ali samo što bi se reč povela o ratu, oba su izgovarala: „Izgubićete ga!“ Pa zatim – o snazi Crvene armije, o nepokolebljivoj Staljinovoj volji. Pa ti sad shvati te Ruse!

I ako se nešto tako dešavalo u toliko specifičnim sferama tog rata, onda o čemu su mislile i kako su se osećale hiljade običnih ljudi, koje su krenuli da služe neprijatelja. Oni isti policajčići, u čijim je redovima bilo svega: običnog šljama, sebičnjaka iz posluge rukovodstva, ali najviše zbunjenih ljudi, koji su se pogubili i koji su jednostavno čekali ko će da pobedi. Bilo kako da bilo, „mišljenje većine“ je, reklo bi se, dobro objasnio Ivan Raskin, zamenik načelnika policije Sapičke opštine Pogarskog rejona Brjanske oblasti koji je na narodnom veselju, kada je na njega došao red da održi zdravicu, izgovorio nešto, zbog čega su prisutni mogli samo da zinu:

„Znamo da nas narod mrzi i da čeka dolazak Crvene armije. Pa vi požurite da poživite, pijte, jedite, uživajte danas u životu, jer će nam sutra, sve jedno, i tako pootkidati glave“.

Izdajnike koji su uhvaćeni u samoj borbi, partizani zaista nisu štedeli. Nisu ih štedele ni vojne jedinice koje bi ušle u neki grad ili selo. I zato su se ovi krili, čekajući smerševce. Na kraju krajeva, bolje je „odraditi“ nekoliko godina u rudniku ili na seči šuma, nego umreti prezren, strašnom smrću. Ali – univerzalni izlaz iz toga je bio samo jedan – odlazak u partizane. Smatra se da je partizanima svakog dana prilazio svaki peti policajac.

Prema podacima novinara, u Francuskoj je ubijeno 10.000 kolaboracionista. Od njih je većina linčovana. Na robiju je osuđeno 13.339 ljudi, na zatvor 24.927, a građanska prava su oduzeta u 50.223 slučaja...

Ruslan Linjev,