O priznanju Kosova, gubitku identiteta i ulasku u EU

Pre nekoliko nedelja, Kristofer Del, američki „ambasador“ u kosovskoj kvazidržavi, izjavio je „da je prihvatanje realnosti nezavisnog Kosova preduslov za učlanjenje Srbije u EU“. A kako je u nastavku rekao: „Najvažniji uslov koji međunarodna zajednica može koristiti da natera Beograd da promeni svoj način mišljenja je upravo njegova perspektiva učlanjenja u EU. Mislim da Srbi odlično shvataju da treba da prihvate realnost nezavisnog Kosova pre eventualnog učlanjenja u EU“.

Iz Beograda su odmah usledile reakcije. Navodno, Del je – po principu „šta je babi milo to joj se i snilo“ – izneo samo stavove američke administracije, a ne i EU.  Boris Tadić – kao da nije predsednik Srbije, već funkcioner EU dobro upućen u planove Brisela – kategorički je ustvrdio: „Priznavanje Kosova nije preduslov za članstvo Srbije u EU“.

                                                     Ponizna laž i ohola isitna


Ko je bolje upoznat sa evrounijatskim namerama, ili tačnije, da li Del ili Tadić govori istinu, mogli smo da testiramo pre neki dan. U utorak, 14. juna, jedan visoki funkcioner Ministarstva inostranih poslova Nemačke, izjavio je tokom posete Beogradu, da su granice na Balkanu „realnost koju niko ne treba da dovodi u pitanje“, te da je priznavanje teritorijalnog integriteta „svih susednih država“ jedan od preduslova za širenje EU.

Radi se o Verneru Hojeru, državnom sekretaru spomenutog nemačkog ministarstva, koji je naglasio da Nemačka podržava evropsku perspektivu Srbije, ali da je ona dužna da razvija „dobrosusedske odnose“. Jasno je sa kim. Pre svega, sa Kosovom. Za Nemačku je ono nezavisna država.

Svakako, ne misle tako sve članice EU. Nedavno nas je na to podsetila španska ministarka spoljnih poslova, iznevši ponovo stav svoje vlade da ona neće priznati Kosovo. Međutim, jedna stvar je kapacitet Španije da – uzimajući u obzir sopstvene separatističke izazove – istraje u nepriznavanju nelegalnog secesionističkog akta privremenih organa u Prištini, a drugo je potencijal pirinejske monarhije da Srbiji otvori kapije EU. Nesumnjivo je da ona to ne može, dok ne samo Nemačka, već i manje značajne članice EU koje su priznale Kosovo, mogu trajno da onemoguće srbsko kretanje evrointegrativnim putem. To dobro znaju vlasti u Beogradu.

De factopa de jure priznanje?

Razumeju srbski vlastodršci i smisao Delovih reči, da Srbija pre ulaska u EU mora da prihvati „realnost nezavisnosti Kosova“. Tu se pre svega radi o njenom faktičkom priznanju. Kako je ovih dana rekao Filip Gordon – još značajniji službenik američkog ministarstva spoljnih poslova od citiranog „ambasadora“ na Kosovu – EU će tek odlučiti da li je za Srbiju „formalno diplomatsko priznanje Kosova uslov za pristupanje Uniji“.

Drugim rečima, na osnovu izjave navedenog nemačkog zvaničnika, i onome ko je do sada u to sumnjao, moralo bi da bude jasno da se od Srbije očekuje da se prema Kosovu, u punom obimu, ophodi kao prema nezavisnoj državi, kao i da ne pomišlja na njegovu podelu. Pitanje je jedino da li će, i ako to bude slučaj, kada će, od Beograd biti zatraženo i da formalizuje takvo faktičko stnje, tj. da ne samo da de facto već i de jure prizna nezavisnost Kosova.

Sve to, kako reče Kristofer Del, odlično shvata aktuelni srbski režim. Očito je i to, s obzirom na ono šta radi Borislav Stefanović, da je njegov politički gospodar, Boris Tadić, već spreman da ispuni prvi kosovski uslov (prihvatanjede facto nezavisnost), koji se sada Beogradu jasno i glasno postavlja. Samo je pitanje vremena kada će on prihvatiti kosovsku carinu, automobilske tablice, fakultetske diplome, putne isprave … Pritom će, nesumnjivo, vrh režima imati i smelosti da građane Srbije pogleda u oči i kaže im laž nalik sledećoj: „To sve nije prihvatanje kosovske nezavisnosti, već samo ima za cilj stvaranje pogodnijeg životnog ambijenta i za Srbe, i za kosovsko-metohijske Albance“.

Što se tiče drugog – za sada još tek mogućeg – dela paketa kosovskih uslova za članstvo Srbije u EU (priznanje de jure nezavisnosti), ako on usledi, siguran sam da će sadašnji režim i njega ispuniti. Jasno, posle izbora. No, pitanje je: da li će to od njega uopšte biti zatraženo? Pragmatični Vašington se drži one čuvene izreke, kreatora kineskog ekonomsko-reformskog čuda, Deng Sjaopinga: „Nije važno da li je mačka crna ili bela, već da li lovi miševe“.

Živo blato samoponiženja

Evroatlantski centri moći – koji su Srbiji namenili mesto male, iznutra oslabljenje a spolja od strane NATO-a, EU i MMF-a, na neokolonijalni način, nadzirane marionetske tvorevine – pre svega su zainteresovani da ona uradi ono što žele i da to stanje bude postavljeno na trajne osnove, a forma im je manje bitna. Ipak, na kraju će verovatno i nju nametnuti kao uslov za ulazak u EU. Veliki korak ka tome biće prihvatanje koncepta tzv „de facto nezavisnosti plus“. To znači da će oficijelni Beograd povećanje šanse za ulazak u EU (a ne sigurno stupanje u Uniju) morati da plati ne samo svestranim tretiranjem Kosova kao države, već i time – kako su to ovih dana, tokom razgovora sa srbskim zvaničnicima, rekli predstavnici nemačkog Bundestaga (Parlamenta) – „što će dozvoliti prijem Kosova u UN“.  Tako bi sama Srbija podstakla novi talas priznanja svoje secesionističke pokrajine. Svakako, onda bi, posle nekog vremena, od nje bilo zatraženo da po stoti put kupi kartu za EU, i formalnim priznanjem Kosova.

Jer, ko sebe ni malo ne ceni, ne cene ga ni drugi. A srbska kvislinška vlast do krajnosti omalovažava svoju zemlju, i beskrajno snishodljivim stavom priziva nove nesreće. Čak i one koje lako mogu da se izbegnu. Zato će EU, na zahtev Amerike, naći neki model da zatraži od Beograda da prizna Kosovo. Kao što je Savet ministara EU, uz uzdržanost Kipra, početkom 2008 odlučio da pokrene  tzv. Misiju vladavine prava na Kosovu (EULEKS) – čiji pravi cilj je da u skladu sa nelegalnim Ahtisarijevim planom pomogne izgradnju kosovske kvazidržave – tako će i za očekivano usvajanje novog uslova za ulazak Srbije u EU naći neko solomonsko rešenje, koje će omogućiti Španiji, Grčkoj i drugim članicama Unije koje nisu priznale Kosovo, da sačuvaju čast. I da ga priznaju tek pošto, ulaskom u EU uslovljena, to učini Srbija.

Za čast i interese Srbije i tako niko u Vašingtonu i Briselu ne brine. Ali, i to nije najgore. Gore je što su prema vitalnim srbskim interesima ravnodušni oni koji su dužni da o njima brinu, kako u našoj vlasti tako i mnogi u opoziciji. I to ne samo antinacionalnoj već i, navodno, patriotskoj. Zato i prolazimo, kako narod kaže, „ko bos po trnju“. Tako će biti i u budućnosti, dok se konačno kao nacija ne otreznimo od raznih integrativnih iluzija, od onih jugoslovenskih pa do evropskih. Tek kada postanemo samosvesni i koliko-toliko nacionalno pragmatični, i naši političari će biti prinuđeni da malo više misle o srbskim interesima, a ne samo da ih tretiraju kao monetu za potkusurivanje u funkciji ličnih potreba.

A kada bi bili manje nacionalno mazohistički nastrojeni, te se racionalno odnosili prema sudbini sopstvenog naroda i njegove države, postavili bi sebi i sledeća pitanja: „Da li nam uopšte treba ulazak u EU?“ Da li je Unija u stanju (i da to hoće) još nešto dobro da nam pruži, ili će samo biti faktor našeg dodatnog identitetskog urušavanja?

Svi putevi od srbofobije vode do rusofobije

U vezi sa tim da li je EU za Srbe nešto pozitivno, nek svako ko je prema našem narodu dobronameran razmisli pošto uzme u obzir reči Sonje Biserko i njenih saradnika iz tzv. Helsinškog odbora za ljudska prava Srbije – da Brisel treba da ubrza evrointegracije naše zemlje kako bi što pre bile obuzdane srpske nacionalne aspiracije. Znači, pripadnici antisrbskog dela nevladinog sektora smatraju da Srbija treba da postane član EU da bi se trajno odrekla sebe! Hajde još jednom da se upitamo: Da li nam je onda mesto u EU? Tim pre, da li nam se isplati da radi članstva u toj Uniji pravimo ustupke na koje bi retko koja druga zemlja pristala? Ne radi se samo o gubitku Kosova i Metohije već i o ulasku u novu fazu odricanja od nacionalne tradicije.

Naravno, cela priča ima i antirusku dimenziju. Srbofobni i ujedno rusofobni krugovi u Srbiji, smatraju da ona što pre treba da uđe u EU da bi se udaljila od Rusije. Kako je ovih dana otvoreno rekla Jelena Milić, direktorka Centra za evropske i atlantske studije u Srbiji – našoj zemlji treba dati kandidaturu za EU kako bi pobegla od uticaja Rusije. O tome bi već valjalo da razmisle u Moskvi! Kao i da sebi odgovore na pitanje: da li je Rusiji interes da se bori da se Srbija oslobodi sadašnje evroatlantske okupacije, te da tako dobije istinski savezničku državu na Balkanu, ili da mirno gleda kako američki marionetski političari u Srbiji, čiji narod je izrazito proruski nastrojen, manipulativnim putem rade na njenom postepenom ali dubinskom okretanju protiv ruskih geopolitičkih i ekonomskih interesa?

To ne znači da Rusi mogu ili da treba da budu veći Srbi od Srba. Ali, krajnje je vreme da Moskva odbaci i najmanju iluziju u vezi sa tim da Srbijom vladaju Srbi. Našom zemljom trenutno gospodare strani petokolonaši koji su ništa drugo do evroatlantski janičari srbskog porekla. Nedelima koja su počinili i uporno čine svom narodu i njegovim pravim prijateljima, do sada su sasekli suštinski deo svojih rođenjem stečenih nacionalnih korena. Otuda, ako oni od Rusije i zatraže da odustane od blokade – uz pomoć veta u Savetu bezbednosti – ulaska Kosova u UN,  Moskva na to ne treba da pristane. To od nje ne traži prava Srbija već njeni stečajni upravnici, koji su na kratko uspeli da obmanu njen, od nemaštine i raznih drugih nedaća velikim delom obnevideli,  narod.
 

Time što Moskva ne bi priznala Kosovo i kada bi to kvislinška vlast u Beogradu od nje zatražila, Rusija ne bi delovala samo dubinski prosrbski već i u ruskom interesu. Stvar je u tome što ona srbska vlast koja je u stanju da se odrekne Kosova, Rusiju smatra prijateljskom zemljom taman onoliko koliko i Sonja Biserko ili Jelena Milić. Šta bi Rusija dobila time što bi zadovoljila njen zahtev? Ništa dobro, već samo još jednog američkog saveznika na jugoistoku Evrope. No, Rusija koja bi, uprkos volji srbskih vladajućih petokolonaša, odbila da pusti Kosovo u UN, u srcima velikog dela srbskog naroda dobila bi još veći prostor. A pre ili kasnije, izbornim prevarama i ispiranjem mozgova prevarena i marginalizovana srbska većina, probudiće se iz letargije i skinuće okove, pa će se Srbija, neminovno, vratiti sebi. Ona će ceniti odlučan stav Moskve u vezi sa Kosovom, i tek takva Srbija će moći da bude pravi strateški partner, pa i saveznik, Rusije. Srpske sluge ruskih neprijatelja to ne mogu da budu, štagod obećavale Kremlju!

Dragomir Anđelković,