Plan B za pomoć Grčkoj

Nikakve senzacije od samita šefova zone evra ne treba očekivati, upozorila je javnost nemački nacelar Angela Merkel. Reč je o usaglašenim koracima i merama u okviru kontrolisanog i upravljanog procesa, dodala je ona. Cilj je jednostavan: smanjiti grčke dugove i poboljšati konkurentnost grčke ekonomije. Sitnica. Ostaje da se odgovori na još jedno isto tako prosto pitanje: kako da se to uradi? Analitičar Sergej Guk pozao je uglednog nemačkog ekonomistu, profesora Hansa Heninga Šredera da razmotri ovo pitanje.

Evropski eksperti uoči samita kao da su eksplodirali. Visoki autoriteti ranga bivšeg kancelara Helmuta Šmita ili članova saveta petorice ekonomskih mudraca preporučuju šefovima zone evra plan B. Tačnije vanrednu finansijsku pomoć Grčkoj na svim nivoima – državnom i privatnom. Pre svega, treba prepoloviti njen čudovišni državni dug.

Oponenti koje predstavljaju drugi ekonomski gurui – profesor Hans-Verner Zin ili bivši šef Evropske CB Otmar Ising, očajnički preklinju da se ne dopusti katastrofa. To će izazvati lavinu, obećava Ising. Mogućnost da se spase od ogromnog dela dugova biće neprevladivo iskušenje za ostale dužnike. Čemu tada nadčovečanski napori za smanjenje budžetskog deficita? Šta su oni gori od Grčke?

Patent za rešenje problema niko nema, ubeđen je profesor Hans Hening Šreder, rukovodilac istraživačkog projekta Fonda za nauku i politiku.

Za mene je problem na kraju krajeva u tome kako će reagovati tržišta. Sve države dužnici imaju potrebu za svežim novčanim prilivima. Treba jasno da pokažemo da i privatni kreditori snose svoj deo krivice. Zato što su davali novac zemlji koja je klizila u bankrotstvo. Sada postoji opasnost da će se privatne banke naći u kreditima Irske, Španije, Italije i da će ove države takođe bankrotirati. Sa druge strane postoje prosta, mada i riskantna rešenja. Ako proglasimo: dobro, izvućićemo Grčku iz krize, pojaviće se drugi rizik. Privatne banke će se dugo bogatiti na tome. I nema nikakvih garancija da konačno neće završiti bankrotstvom.

Naravno, krivica je i na političarima, kada su donosili odluku o uvođenju evra. Paralelno sa jedinstvenom evropskom valutom trebalo je da postoji koncepcija jedinstvene finansijske politike. A danas imamo nacionalne politike uz jedinstvenu valutu. Ekonomisti su još tada upozoravali da tako neće moći. Danas ni Merkel, ni Sarkozi, ni Berluskoni, lideri vodećih ekonomskih sila, malo šta znaju o ekonomiji i zato nisu reagovali blagovremeno. Ali u principu polazim od toga da ako se samit saziva, on je dobro pripremljen. Jer političari će se tek onda okupiti kada je postignut dogovor među ministarstvima finansija.